Evropski put – jedini pravi put

Ovih dana navršilo se tri godine od zvaničnog početka procesa pregovora o pristupanju. U međuvremenu, najpre je uspešno okončana prva faza procesa pregovora (faza skrininga), a u periodu od decembra 2015. otvoreno je ukupno osam od 35 pregovaračkih poglavlja, a dva su privremeno zatvorena. Ovo bi mogao da bude, tehnički posmatrano, presek aktuelnog stanja kada je u pitanju proces pridruživanja Srbije „porodici razvijenih i demokratskih evropskih zemalja“.

O tome da li se, u kontekstu analize onoga što je do sada postignuto, može govoriti o zadovoljavajućem ili nedovoljnom rezultatu mišljenja su verovatno različita. Lično smatram da je moglo i moralo biti učinjeno znatno više. I to ne samo ako posmatramo period od poslednje tri godine od kada zvanično teku pregovori, već ako u obzir uzmemo period od više od deceniju i po od kada je Srbija, nakon demokratskih promena s početka dvehiljaditih, kao svoj strateški i dugoročan cilj definisala članstvo u EU. Ovaj tekst, međutim, ne pišem sa namerom da tražim razloge za „usporen“ put Srbije ka EU, već da podsetim i još jednom aktuelizujem nekoliko ključnih pitanja koja opredeljuju i/ili opterećuju proces evrointegracija Srbije. Radi se o sledećih nekoliko pitanja.

Prvo, EU ili Rusija? Ambivalentan odnos i situacija u kojoj se konstantno insistira na izboru između ove dve opcije zasniva se na rečenici da „mi želimo u EU ali istovremeno želimo najbolje moguće odnose sa Rusijom“. Ova rečenica, od čijeg ponavljanja i njoj odgovarajućeg ponašanja iz različitih razloga ne odustaju svi koji su bili na vlasti u poslednjih petnaest godina, praćena pravom histerijom u javnosti kada se povremeno desi nešto što ima veze sa Rusijom (neuvođenje sankcija Rusiji, Putinovo pismo u kome najavljuje da će pratiti predsedničke izbore ili „poklonjeni“ ruski avioni, na primer) ima za posledicu kreiranje ambijenta u kome treba poverovati u to da Srbija ima alternativu u pogledu svog strateškog spoljnopolitičkog opredeljenja.

Drugo, EU – cilj ili sredstvo? Reč je, naime, o dilemi koja se odnosi na to da li mi EU treba da doživljavamo kao cilj koji treba postići nakon čega će svi naši problemi biti rešeni ili je proces evrointegracija sredstvo, odnosno način da u međuvremenu dok taj proces traje kroz sveobuhvatne reforme zemlju uredimo na način koji će nam omogućiti, s jedne strane, dostizanje standarda EU u različitim oblastima i sa druge strane, da spremno prihvatimo izazove koji nas čekaju u momentu stupanja u članstvo.

Treće, kada ćemo ući u EU? Ukoliko se vratimo u blisku prošlost setićemo se vrlo dobro obećanja i najava da će Srbija postati članica EU 2007. godine. U novijoj varijanti tih istih obećanja ciljana godina bila je 2020. Sve to je „u realne okvire“ postavio predsednik vlade skorašnjom izjavom da će Srbija „sigurno postati članica EU pre 2025. godine“. Ovde su, međutim, istovremeno važne kako „korekcije“ vremenskog okvira koje prolongiraju očekivani početak „boljeg života“, tako i činjenica da što duže ovo pitanje imamo pred sobom podrška ideji učlanjenja i celokupnom procesu sve više opada.

Četvrto, Kosovo ili da li je i u kojoj meri proces evropskih integracija Srbije politički uslovljen? Ovo pitanje se naročito postavlja u kontekstu pregovora Beograda i Prištine i implikacija koje rezultati tih pregovora imaju ili će imati na brzinu i dinamiku procesa pregovora, kao i na to da li će, u konačnici, članstvo Srbije u EU zavisiti od rezultata tih pregovora.

Insistiranje na kontinuiranom otvaranju i preispitivanju činjenica u vezi sa prethodno navedenim pitanjima, u okolnostima u kojima je otvaranje prvih nekoliko poglavlja u pregovorima, sasvim opravdano, u prvi plan izbacilo drugačiji pristup komuniciranju evropskih vrednosti i standarda najširoj javnosti (kroz prezentaciju direktnih koristi, na primer), svoj smisao nalazi u činjenici da će konačnu reč o tome da li Srbija treba da postane članica EU imati upravo građani (na referendumu). U tom smislu, pred nama su izazovi i biće potrebno uložiti dodatne napore da se građanima Srbije u periodu ispred nas, naročito u uslovima izraženih unutrašnjih političkih previranja i nestabilnosti koja pogoduje skretanju pažnje javnosti sa koristi koje donosi proces evropskih integracija, pruže dodatne informacije i razjašnjenja u vezi sa gore pomenutim pitanjima ali i dodatna „injekcija“ vere u to da je evropski put – jedini pravi put za Srbiju.

Autor je koordinator u NVO Akademska inicijativa „Forum 10“ i član Tima Evropa Srbija