Tri evropske zemlje se trenutno nalaze među sedam najvećih svetskih ekonomija. Za deset godina ostaće samo dve. Do 2030. jedino će Nemačka biti na toj listi, a do 2050. niko neće ostati. Zaista, do tada, SAD će biti jedini predstavnik Zapada među tih sedam država.

Ovo znači da su evropske zemlje suviše male da bi se pojedinačno takmičile u 21. veku. Prema podacima Svetske banke, do 2030. biće dve milijarde ljudi više u srednjoj klasi, uglavnom Azijata. Pritisak na resurse naše planete, robu, vodu i hranu biće ogroman, te će globalni rebalans biti praktično neizbežan. Evropa će shvatiti da je njena snaga u jedinstvu.

Zaista, ukoliko Evropljani ne budu radili na integraciji, nadmašiće ih zemlje u razvoju. EU je i dalje mesto gde ekonomske i socijalne institucije obezbeđuju bolji kvalitet života. U tom smislu, zahtev za evropskim glasom u svetu je jasan, jer garantuje vrednosti koje predstavljaju čovečanstvo u svom najboljem izdanju. Istina, u smislu ekonomske jednakosti, postoji samo dva-prema-jedan razlika po glavi stanovnika između najbogatije američke države i najsiromašnije (isključujući Kolumbija Distrikt), dok je u EU taj odnos 6,5 na prema jedan. Ali, u pogledu uslova, u američkim državama i zemljama EU stvari su sasvim drugačije.

Američko društvo je veoma nejednako (u Kini je i više). U Evropi je suprotno. Njena društva su više jednaka, ali je približavanje među njima daleko (ovo je zaista veliki zadatak za evropske čelnike). Razmotrimo sledeći eksperiment (varijacija na „veo neznanja“, dočarao ga je filozof Džon Rols u svom nastojanju da kreira pravedno društvo): Uzimajući u obzir nivo i kvalitet socijalne zaštite, javnog obrazovanja i zdravstvene nege u EU i SAD, i ne znajući unapred kakav će biti vaš društveni položaj u društvu, gde biste više voleli da se rodite?

Ali ako Evropa želi da zadrži svoje institucije blagostanja, mora da generiše ekonomski rast kako bi mogla da ih plati. To znači podizanje produktivnosti i jačanje konkurentnosti – i, jednako važno, da Evropa utvrdi svoje mesto u svetu. Evropljani imaju novi razlog za nadu dok traže način za ostvarivanje ovih ciljeva: transatlantski sporazum o trgovini. Ne tako davno, tokom osamdesetih godina, Evropa je bila odbačena (posebno od strane konzervativnih Amerikanaca) kao „euroskleroza“. Deceniju nakon naftne krize, 1979, obeležila ju je nezaposlenost, fiskalna paraliza i „smrznuti“ pregovori o pristupanju EU Španije i Portugala. Evropska ekonomija je stagnirala dok su ekonomije SAD i Japana rasle. U to vreme, zajedničko tržište u Evropi još nije bilo jedinstveno. Zatim, dogodila se i istorijska konvergencija nacionalnih interesa i ideoloških stavova. Sa velikom predostrožnošću evropski lideri su zaključili da je nedostatak integracija njihovih privreda razlog što Evropa nije „rasla“ tako snažno kao SAD i Japan.

Rešenje je bilo da se stvori veće tržište – jedinstveno tržište. Ovaj napor je kulminiran Jedinstvenim evropskim aktom iz 1986, koji je postavio temelje za jači rast i niže stope nezaposlenosti 1990. godine. Danas su, konačno, Transatlantska trgovina i investiciona partnerstva (TTIP) na stolu, obećavajući povećanje rasta i u EU i u SAD. U 2012. američki izvoz u EU iznosio je oko 206 milijardi evra, dok je izvoz Unije u SAD iznosio skoro 300 milijardi. Od spoljne trgovine zavisi 30 miliona radnih mesta u Evropi (oko 10 odsto od ukupne radne snage). Cifre su ogromne, što ukazuje da bi TTIP imali efekat sličan onom jedinstvenim tržištem u Evropi.

Ali da bi se shvatio potencijal TTIP-a potrebno je da se projekat evropskih integracija završi. Taj proces je dug i spor, ali je jedini način da Evropa zadrži značaj međunarodnog aktera. Zaista, ovaj proces je – sada već u sedmoj deceniji – omogućio Evropljanima da uživaju najviši životni standard u svetu.

Autor je bivši ministar spoljnih poslova Španije, generalni sekretar NATO-a i visoki predstavnik EU za spoljnu politiku i bezbednost

Danas ima ekskluzivno pravo objavljivanja u Srbiji

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.