Evrovizi(ja) ili smrt

Tako bi ukratko mogla da se definiše situacija nastala nakon što je protekle subote ovoj pevačici pod imenom Anđela Ignjatović za dlaku izmaklo prvo mesto na tom takmičenju.

Nastupila je sa pesmom „Gnezdo orlovo“, koja navodno najavljuje povratak srpske vojske i naroda na Kosovo, mada se to nigde ne pominje. Pobednička pesma „Ramonda“, u izvođenju Teodore Pavlovske, koja nastupa sa umetničkim imenom Teja Dora, posvećena je stradanju srpskog naroda u Prvom svetskom ratu i retkoj biljci ramonda, koja niče iz kamena.

E sad, ne zovu mangupi zadžabe našu zemlju Apsurdistan.

Nisu još ni zvuci pobedničke pesme utihnuli u noći počela je združena tabloidna akcija „Breskvica 24“, s ciljem da se ona nasilno pošalje u Malme na finalno takmičenje.

Nema veze što nije pobedila, to je bar lako izmeniti, baš kao rezultate izbora.

Prvo su usledile pretnje članovima žirija – Zoranu Živanoviću – Žiki Zani i Mariji Šerifović i pogotovo Sajsi Em-Si. Reperka je naročito izazvala bes jer Breskvici nije dala ni bod, a Teja Dori najviših 12 poena.

Zbog toga se na udaru pretnji našao i njen suprug Marko Trmčić Krsma, član pank benda „JNA“, koji je posvećen Partizanu, čiji navijači mu šalju uznemirujuće poruke u kojima mu poručuju da bi mu najpametnije bilo da se razvede jer ih je svojim glasanjem Sajsi MCizdala.

I tako dalje.

Sva objašnjavanja da žiri daje 50 odsto glasova, a da drugih 50 posto daje publika SMS glasanjem jednostavno su – uzaludna. Pošto anonimnu publiku ne možeš da identifikuješ (mada bi i to moglo da se očekuje u ovoj izvrnutoj realnosti), sav bes je usmeren ka žiriju.

I tako se došlo do klasične situacije u našem društvu da je za (ne)uspeh uvek neko drugi kriv ili zaslužan, u zavisnosti ko priča.

Ima vezu u žiriju, fakultetu, bolnici, ministarstvu…ili je/ga naprosto mrzi profesor/ka…i ne vidi taj vanserijski talenat, koji je, po „mom skromnom mišljenju – ravan Tesli“.

I tu nije kraj. Pokrenuta je peticija da se glasanje ponovi, a za subotu, 9. mart, najavljen je protest podrške Breskvici ispred RTS-a.

„Dana 02. marta „stručni RTS-ov žiri je učinio najveću krađu 21. veka, kad su pokrali Breskvicu i poslali tamo neku Teya Doru, umesto Breskvicu, koja je očigledno bila favorit iz naroda.

Naš glas se mora čuti – napisano je u anonimnoj objavi na Tiktoku, koji je vrlo brzo postao viralan.

Da sve bude u montipajtonovskom duhu ili još preciznije – alanfordovskom, pobrinuli su se fanovi Teja Dore, koji su najavili kontramiting, odnosno okupljanje, ali ispred Doma Narodne skupštine.

Tu je sad jedino pitanje da li će se ti skupovi i održati, pošto nije poznato ni ko su organizatori.

Naravno, anonimni pametnjakovići u komentarima ispod tekstova o Evroviziji, a pogotovo na društvenim mrežama, pominju „govnjive motke po leđima od RTS-a“, tvrde da je žiri pokrao Breskvicu i „isprljao“ Teja Dorinu pobedu.

Ali ima i drugačijih komentara.

Od toga da se „svim punoletnim muškarcima“ koji dođu na protest podrške ispred RTS-a „podele uniforme“ i pošalju na Kosovo, da je nekome izgleda „pao tiket zbog Breskvice“, ali i da je reč o „realnoj slici sunovrata našeg društva“.

Nije prvi put da se ovakvi bizarni skupovi održavaju. Svojevremeno, tokom Miloševićevih „zlatnih devedesetih“, kada se radilo za basnoslovnih 20 maraka i kada su rafovi prodavnica kipeli od praznine, a narod i bukvalno gladovao pod vlašću SPS-a i „ničim izazvanih“ međunarodnih sankcija, i kada su ljudi nestajali u „ratovima u kojima nismo učestvovali“, bio je održan protestni skup u Kučevu, posvećen glavnoj glumici jedne latinoameričke serije. Razlog – Kasandra, kako se zvala i serija, bila je nevina optužena za ubistvo, zbog čega je dopala zatvora.

I ‘ajde da se stalo na protestu podrške Kasandri, oko 200 meštana Kučeva je poslalo peticiju predsedniku Venecuele, tražeći od njega da odmah oslobodi nedužnu Kasandru.

Miting istine o Kasandri održan je pod parolom – „Samo Srbin Kasandru spasava“, uz pesmu „Kasandra“, koji je izveo pleh orkestar i čitanje pesme posvećene ovoj televizijskoj heroini.

Peticija je sem njenog hitnog puštanja iz zatvora sadržala još nekoliko zahteva – da se Kasandri obezbedi azil u Kučevu; da u Kučevu jedna ulica dobije ime ‘Kasandrina ulica’; da Kasandra bude proglašena za počasnu građanku Kučeva i da se u tom mestu obezbedi adekvatna parcela za postavljanje cirkuske šatre.

Upućen je i zahtev Parlamentu Venecuele da izmeni Ustav da bi Kasandra imala pošteno suđenje u SRJ i otvaranje konzulata Venecuele u Kučevu. Kao vrhunac peticije tražilo se od Vatikana da Kasandru proglasi sveticom, a od Haškog tribunala da na optuženičku klupu izvede Rosauru i Herminiju za počinjena zlodela genocida protiv Kasandre i njenih vernih gledalaca.

Kao poseban zahtev predloženo je da se 21. jun proglasi za Dan zaštite Kasandre i svih njenih ljubitelja, kao i da tog dana RTS non-stop emituje epizode ove serije.
**** Moram priznati da sam tako nešto viđao samo u filmovima. Recimo, u sjajnom filmu reditelja Džona Bormana – „General“, dablinski kriminalci, predvođeni legendarnim irskim kriminalcem Martinom Kahilom, poznatim po tome što je kopirao Robina Huda, krao od bogatih pa davao sebi, protestuju sa fantomkama i transparentima tražeći da se njihov kraj očisti od dilera droge.

Zapravo, priključuju se građanskom protestu „Zabrinutih roditelja protiv droge“ i to sa transparentom „Zabrinuti kriminalci protiv droge“. Skup obezbeđuje policija.

U sklopu svega ovoga nije zgoreg podsetiti da su protest najavili i vozači trotineta.

Valjda zbog izmena Zakona o saobraćaju, mada mislim da je pre protest zbog toga to više neće moći sa 50 na sat da gaze pešake po trotoarima. Stvarnost je postala apsurdna, apsurd je postao realnost.

Doduše, mi danas živimo prave događaje i junake iz stripa „Alan Ford“ – recimo, Superhik, lik iz „Alana Forda“, koji je otimao od siromašnih i davao bogatima, jer njima treba, a siromašnima je iovako svejedno, pošto ne znaju šta bi sa vrednostima i novcem, jer su sirotinja, u današnjem srpskom društvu obrnute realnosti bio bi naširoko prihvaćen i slavljen kao heroj.

Ma šta heroj, dobio bi spomenik još veći nego što je Stefanu Nemanji.
Ali vratimo se Pesmi za Evroviziju. Čak je i RTS, koji tradicionalno već decenijama ignoriše stvarnost u Srbiji, odnosno, gadljiv je na tu stvarnost, pa je zato i boji u ružičasto i prećutkuje, problemu oko izbora za pesmu Evrovizije, posvetio celu jednu emisiju.

Problemu koji tišti vaskoliko srbstvo.

Predstavili su ga kao „sukob tradicionalista i modernista“, s tim što nije baš jasno ko su jedni a ko drugi, budući da su obe pesme tugovanke – prva nad izgubljenim Kosovom (navodno), a druga zbog stradanja u Prvom svetskom ratu.

Čuli smo tu svašta. Od toga da je ovo još jedan zgodan povod za tradicionalne srpske podele oko svega, da podseća na podele među ljubiteljima pesama Đorđa Marjanovića i Mikija Jevremovića, „Smaka“ i „Bijelog dugmeta“, Točka i Bregovića, ali i Bitlsa i „Rolingstonsa“, „Blura“ i „Oejzisa“.

Naravno, niko nije toliko naivan da ne vidi da Evrovizija, baš kao i izbor za Nobelovu nagradu, u zavisnosti od globalnih društveno-političkih potresa i kretanja, uglavnom poprima političko ruho i postaje glas protesta ili podrške, pretežno kolektivnog/političkog Zapada.

Tako je Ukrajina 2022. pobedila ne zato što je imala dobru pesmu, već jer je to bio izraz podrške zbog napada Rusije.

Ove godine je slična situacija sa Izraelom.

I dok se Breskvicini i Teja Dorini fanovi glože oko toga čija pesma je bolja i srpskija – stvarnost, život ode.

Sve više Srba odlazi sa Kosova, sve više stanovnika Srbije napušta Srbiju, populacija je sve starija.

I to je, nažalost, nezaustavljiv proces.

Sve aktuelnije pitanje je – živimo li u prošlosti ili u sadašnjosti?

Možda u budućnosti, ko zna? Doduše, vlast nam nudi budućnost i prošlost pride, ali nikako stvarnost.

Jer bolja stvarnost nikako da stigne, niti će ikad doći u Srbiju.

Ali bitno je besomučno obećavati na medijima i zatrpavati svest stanovnika time da se krećemo nekuda, a u stvari – stojimo u mestu.

I što je bolja i svetlija stvarnost sve dalje, to su obećanja sve veća i veća i sve sumanutija i neostvarljivija.

Mi, nažalost, živimo prošlost i u tome gubimo dodir sa stvarnošću.

I zato je bitno udarati po patriotizmu na svakom koraku, da se ne bi videla stvarnost.

Poruka Konstrakte od pre dve godine – bila je „biti zdrava“ i „nemam knjižicu“ (zdravstvenu ili partijsku?), što je poruka koju su svi prihvatili s odobravanjem.

Međutim, njena ovogodišnja evrovizijska poruka je još jasnija – „doktore šta mi je, svuda vidim samo anomalije, šta mi je“ i „svuda mi se samo podvaljuje“. Ali to stanovnici Srbije neće. Suviše je stvarno.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.