Fabrike rade za slikanje

Ako pogledamo podatak da je u junu došlo do pada industrijske proizvodnje za 6,1 odsto, a prerađivačke industrije za čak 7,7 odsto, ispada da je tako.

Postavlja se i pitanje kako je moguće da posle 3,2 milijarde evra stranih direktnih investicija u prošloj godini, po čemu smo navodno rekorderi u regionu, Srbija u 2019. godini ima najniži rast BDP-a među 16 zemalja CIE?

Podaci o spoljnoj trgovini takođe ukazuju da postoje ozbiljni sistemski problemi pošto je u junu došlo do pada izvoza, a u prvoj polovini godine spoljnotrgovinski deficit je povećan za 17 odsto.

Konačno, kakav je kvalitet novih radnih mesta, koje stotinama miliona evra godišnje subvencionišu građani Srbije, kada smo u poslednjih sedam godina na samom začelju po privrednom rastu u našem regionu?

Osnovni problem je što vlast finansijski, infrastrukturno i logistički podržava isključivo strane investitore koji u Srbiju ne donose nove tehnologije, već ih prevashodno zanima jeftina radna snaga sa mizernim platama kakvih više nema ni u jednoj evropskoj državi.

Ovi investitori po pravilu ne angažuju domaće dobavljače za sirovine i repromaterijal, od države dobijaju gotovu infrastrukturu i subvencionisane energente, tako da u Srbiji stvaraju malo nove vrednosti koja utiče na sveukupni privredni rast.

Pri tome, zaposleni u ovim firmama postaju doživotni socijalni slučajevi pošto rade za platu od 300 evra, na radnom mestu na kome nema napredovanja, zbog čega ih čeka penzija od samo 200 evra.

U Srbiju poslednjih sedam godina nije došao ni jedan veliki investitor poput FIAT-a ili Bosch-a, koji su svojevremeno podigli izvoz zemlje za 1,7 milijardi evra ili 15 odsto, a bili su nam najavljeni i Mercedes i VW i Erbas i Boing i Mubadala, da ne govorimo o robotima i letećim automobilima.

Zbog toga, uprkos medijskom utisku da se na nedeljnoj osnovi otvaraju nove fabrike, privreda Srbije „šlajfuje u mestu“, a javnost nikada nije upoznata koji su stvarni efekti državnih ulaganja u pojedinačne strane investicije.

Zbog pogrešne politike ulaganja u jeftina radna mesta propustili smo istorijsku priliku da visokim stopama rasta značajno podignemo standard građana. Srbija je tokom jednog od najdužih perioda neprekidnog rasta svetske i evropske ekonomije ostvarila najmanji rast od gotovo svih država regiona, pa je zato prosečna plata u Mađarskoj za poslednjih sedam godina porasla 44 odsto, u Bugarskoj 78 odsto, u Rumuniji čak 89 odsto, dok je u Srbiji realno porasla samo oko 13 odsto. Pitanje je kad će nam se ponovo ukazati takva prilika. Prošli put kada smo imali slične uslove na globalnom tržištu, u periodu 2002-2008, za sedam godina privreda je u proseku rasla 6 odsto godišnje, dok su prosečne plate povećane preko 300 odsto.

Najviše zabrinjava što se sistemski ubija i potencijal za budući rast pošto favorizovanje ulaganja u jeftina radna mesta direktno dovodi do odliva stručnjaka u inostranstvo, neefikasni infrastrukturni projekti koje grade strani izvođači nemaju željeni efekat na rast, veštačko jačanje dinara smanjuje konkurentnost naših proizvoda na globalnom tržištu, a smanjenje kapaciteta za proizvodnju struje postaje ograničavajući faktor za dugoročni rast industrijske proizvodnje.

Za visoke stope privrednog rasta Srbiji ne treba jedna velika strana investicija, već hiljade malih domaćih investicija koje koriste domaće resurse, domaće sirovine, repromaterijal i radnu snagu, čime kapilarno pokreću i novi ciklus rasta.

A tih investicija nema, što se najbolje vidi po činjenici da je ukupan iznos kredita privredi u 2019. godini za 700 miliona evra, ili 7 odsto niži nego što je bio 2012. godine, kada je još trajala svetska ekonomska kriza i uslovi zaduživanja bili neuporedivo nepovoljniji.

Domaći privrednici, osim onih bliskih vlasti, su sistemski stavljeni u podređen položaj u odnosu na strane, a umesto državne podrške izloženi su konstantnoj državnoj represiji, nepovoljnim i neravnopravnim uslovima na tržištu.

Nije jasno zašto država sistemskim merama kroz poboljšanje uslova poslovanja ne pomaže male domaće privrednike, koji jedino mogu dovesti do visokih stopa rasta?

Možda je problem u tome što za hiljade malih domaćih investicija nema grandioznih skupova, otvaranja fabrika i pompeznih izjava da se jednom fabrikom i platom od 300 evra rešava egzistencijalni problem čitavog grada ili regiona?

Tek kada privreda prestane da bude samo propagandni alat i postane alat za rast standarda građana, Srbija može da krene napred.

Autor je ekonomista iz Beograda