Fajront u balkanskoj krčmi

A ta duga devetka sem što je nečujna, zna i da trza kad se iz nje puca kao onomad u Kosovskoj Mitrovici. Pa je valjalo pucati pet puta. Ali ne u vazduh, već u leđa Olivera Ivanovića.

Zato je start izborne trke najavio lično onaj ko u takmičenju i ne učestvuje, ali će se sve liste koje učestvuju na parlamentarnim izborima staviti u njegovu službu. Ruku na srce, većinu takmaca koji učestvuju u toj trci je Služba i formirala. A i što bi se start trke označavao pucnjem iz startnog pištolja. Pa kampanja će se i onako održavati tokom dana kada Srbijom još uvek odjekuje eho hitaca ispaljenih 12. marta 2003. godine, koje je Aleksandar Vučić po sopstvenim rečima proslavio svojim trećim pijanstvom.

Ako neko priželjkuje da te hice utiša, da snegovi i šaš prekriju sećanje na to pijanstvo i te reči, zvučni efekat će svakako pojačati prasak rafala ispaljenih 11. aprila 1999. u hodniku Svetogorske ulice u Beogradu u leđa Slavka Ćuruvije koji je propraćen drugim pijanstvom Aleksandra Vučića, a najavljen sledećom pretnjom: „Osvetiću se kad tad Slavku Ćuruviji za laži koje o meni objavljuje Dnevni telegraf!“

Državni telal broj jedan tako je oglasio početak izborne utakmice, koju po sopstvenim rečima lako može da izgubi. Do duše nije objavio ko su ti od kojih bi naprednjaci mogli da izgube izbore. Možda od uspešno reanimiranih socijalista? Ili Šapića? Ili će pre biti da su radikali kadri da pobede sa kondukterom iz freskopisanog voza koji se odaziva na Vacić.

Lično sumnjam da su ovi koji su izabrali da budu štaka posrnulom režimu Aleksandra Vučića kadri da pobede i na izborima za kućni savet, a kamo li da imaju veći domet. Dok čekamo neizvesnu izbornu utakmicu u kojoj će Vučić izabrati svoju opoziciju, koja se uredno postrojila u bici za hvatanje bidermajera, svima je jasno da je šaka koje bi da se dokopaju trofeja više nego buketa cveća.

Uz to atmosfera već liči na onu pod šatrom na seoskoj svadbi sa ofucanom pevaljkom i pijanim orkestrom, dok se režiseri uporno trude da nam dočaraju ambijent svadbene ceremonije u skupocenom evropskom hotelu. Nažalost, ne postoji taj rediteljski trik koji oronulu balkansku prčavnicu može prikazati ni kao seosku mehanu, a kamoli kao neko luksuznije ugostiteljsko zdanje.

Pri tome, za očekivati je da svako od ovih koji su se poređali da hvataju bidermajer, može s lakoćom da izgura večitu udavaču u liku žilavih socijalista, pa kada matičar priupita mladoženju uzimate li vi za zakonitu, hor hvatača bidermajera ne sačekavši kraj pitanja, usklikne gromoglasno i preklinjuće da, da, da, mene, Vučiću, mene. Ne nas, samo mene, briga me za ove koji su sa mnom na listi, samo mene.

Do tada će makljaža među pijanim svatovima, koja je već otpočela u Žablju, dostići svoj vrhunac, jer u naprednoj Srbiji je moguće unapred odrediti rezultat nameštenih izbora, ali nemoguće je izbeći ustaljene izborne i svadbene običaje. Na takvim izborima mora da se zna ko je glavni baja pod šatrom.

Ko naručuje muziku, ko vodi kolo, a ko je na kec na začelju. Makar bio i Vučićev kec iz rukava. A kad raštimovani orkestar zasvira prvo kolo, oni koji su uhvatili kolovođu za ruku, teško mogu da je ispuste. Jer svi znamo da kolovođa ima lepljive prste. Na stranu što su ti prsti lepljivi kada je reč o narodnim parama. Veći je problem što su lepljivi zbog tragova krvi nevino pobijenih koji i posle toliko godina stoje na rukama koje su neki prihvatili kad su se uhvatili u to kolo.

Znam mnogo kafana u Srbiji u kojoj je raskalašnu atmosferu znao da prekine konobar sa onim čuvenim: „Fajront, zatvaramo!“

Još nisam čuo za svadbeno veselje koje je ovako završeno. Kako stvari stoje desiće se to po prvi put u istoriji kod nas u Srbiji. I ne zaboravite, da posle fajronta uvek dođe konobar da naplati. Zato pazite s kim sedate za sto, a sa kim se hvatate u kolo. Jer na stolu je već poveći ceh. Možda su troškovi doneti za vođenje kampanje nedovoljni da se plati račun.

Autor je člana Građanskog otpora