Fakulteti za buduće podanike

Sala Zrenjaninskog kulturnog centra bila je puna kao oko, pet stotina strpljivih i zainteresovanih ljudi koji su sačuvali nadu i još uvek imaju bistar pogled, barem koliko sam u onom kontrasvetlu mogao da vidim; ispred njih, nas nekoliko govornika, sve u svemu, prijatno društvo za jedno subotnje veče posvećeno našoj građanskoj (ne)svesti.

Pogrešio bih da nisam prihvatio poziv, a oklevanja je bilo jer sam iskreno sumnjao da bi ono što ja imam da kažem moglo biti od bilo kakve koristi organizatorima, a naročito Zrenjanincima.

Jer, kako ljudima koji decenijama nemaju ispravnu vodu za piće da saopštim da za bilo kakav boljitak najpre moramo da promenimo obrazovanje, i to u celoj zemlji, i da zatim još sačekamo nekih tridesetak godina dok ne stignu novi ljudi koji ni za kakvu ličnu korist neće dozvoliti da im ispred nosa niču fabrike sa ekološkim standardima iz prošlog veka; i da, pošto sve to izgovorim, mirno popijem vodu iz plastične flašice.

Elem, ono što sam tamo zaista rekao nije bilo mnogo drugačije, naročito u pogledu nade u brzih i lakih rešenja.

Poručio sam Zrenjanincima da ne očekuju pomoć od današnjih intelektualaca, jer je za polovinu njih danas sasvim dobro i ovako kako jeste, dok druga polovina ne može da pomogne ni sama sebi, a kamoli građanima Srbije.

Jer da bi se građanima Srbije pomoglo, među intelektualcima mora biti više onih koji su istinski spremni na smele reformske promene, onih koji su za tako nešto rešeni da ponešto i žrtvuju, za početak makar i to što, dok traje ovakvo obrazovanje i dok imamo ovakvu vlast, neće stati u red za neko ambasadorsko mesto, članstvo u REM-u, rukovođenje Upravnim odborom RTS-a ili šefovanje Nacionalnim akreditacionim telom; nema šta, velika žrtva, posebno za one koji su u ovom redu već odavno.

Završio sam brutalnom konstatacijom da veliki deo krivice za nizak nivo naše trenutne društvene i građanske svesti snosi upravo naše visoko obrazovanje, jer proizvodi isuviše veliki broj osoba s pristojnom diplomom iz struke, ali i sa (skoro obaveznim?) dodatkom diplome u vidu poslušničkog mentaliteta.

Srpsko visoko obrazovanje je rasadnik onih koji će, nezavisno od svoje stručnosti i svog znanja, biti kao građani spremni na veliko ponižavanje zbog male lične koristi i pritom još biti anestezirani na prirodni osećaj srama zbog toga.

U Zrenjaninu nisam imao vremena da ovaj svoj stav malo detaljnije obrazložim, pa to činim ovde. Sve se svodi na vladajući izborni sistem na srpskim univerzitetima, koji ne funkcioniše prema meritornim već prema podaničkim kriterijumima.

Većina naših profesora nije postala to što jeste preko pravih, takmičarskih konkursa na kojima pobeđuju najbolji, već postepenim promovisanjem jednog jedinog kandidata za koga je obično najvažnije da se u toku ovog procesa nikome važnome ne zameri (dodvoravanje je poželjno).

Zbog takvog izbornog sistema, kod nas je previše profesora koji su svoja prva univerzitetska mesta dobili uz hipotekarni dug svojim pretpostavljenima. Premda su odmah došli u posed svojih akademskih sloboda, oni sami nisu bili slobodni, oni su svoju pravu nezavisnost stekli tek po okončanju svih unapređenja. Tada nastupa njihovo vreme u ovoj trgovini akademskim dugovima i tada oni postaju glavni faktor u širenju kulture intelektualnog (ali i svakog drugog) potčinjavanja u srpskom društvu.

Da li naši studenti mogu da budu nezavisni od uticaja ovog specifičnog univerzitetskog klijentelizma?

Ne verujem. Studenti su dobri posmatrači i najlakše im je da slede istu matricu ponašanja, ne zamerati se, ne talasati, ne pitati ako se baš ne mora, biti dopadljiv više nego upadljiv, i tako dalje, sve dok se ne položi ispit ili odbrani završni rad. Zašto naše studente danas tako retko ohrabrujemo da imaju svoj stav, da se za njega bore i da pružaju otpor bez obzira što to može i da košta?

Pa zato što na tako nešto mogu da ih podstiču samo oni koji su i sami bili borci u svojoj akademskoj sredini, a ne ziheraši i kalkulanti koji su glavu podigli tek nedavno. E, u takvoj obrazovnoj sredini rastu naši budući učitelji, nastavnici, lekari i svi drugi koji pripadaju srpskom intelektualnom korpusu.

Kada (i ako) jednog dana u našem visokom obrazovanju uspostavimo izborni sistem u kojem će na devet od deset otvorenih univerzitetskih pozicija dolaziti već formirani, slobodni i akademski realizovani docenti ili profesori, svesni da nikome ništa ne duguju i da su na svoje mesto zaslužili svojim zaslugama – to će, verovali vi meni ili ne, biti prvi delić u mozaiku nove društvene i građanske svesti u Srbiji.

Koliko će vremena (truda, rizika, žrtve…) biti potrebno da ovaj mozaik bude gotov ne znam, ali verujem da bi i samo promenom procedure izbora u našoj akademskoj zajednici sutra bilo manje intelektualaca čiji stručni kvaliteti možda i nisu upitni, ali za koje je tim pre šteta što stoje u redovima za poslugu vlasti. Pritom in nije stid da to što čine prikazuju kao dobru praksu građanskog aktivizma, kako, recimo, svoje članstvo u REM-u opisuje profesor Filozofskog fakulteta Slobodan Cvejić.

I za kraj još nešto, kada sam na tribini prvi put izgovorio izraz “građanska subverzivnost“ okrenuo sam se prema drugom kraju stola i napravio jedan mali naklon ka mestu gde je sedeo Želimir Žilnik, koji je te večeri prvi govorio. Taj gest je bio najmanje što sam mogao da uradim, iskazujući poštovanje njegovoj 50-godišnjoj borbi za umetničke, intelektualne i građanske slobode i to u svim državama u kojima je živeo i pod svim režimima koje je podnosio.

Ni pod jednom vlašću nije pristao na kompromis niti je ikada oklevao da bude samo svoj, koliko god to koštalo i nije nikome (pa ni samom sebi) dopuštao da mu misli i dela upregne u bilo kakve ideološke čeze.

Jedan je Želimir Žilnik, on je imao samo 27 godina kada nije hteo da se odrekne svog prvog celovečernjeg filma “Rani radovi“, za koji je Tito, prekinuvši projekciju, izgovorio ono čuveno: “Šta hoće ove budale?“.

Na nama je da odlučimo hoćemo li naše naredne generacije obrazovati tako, u duhu Želimira Žilnika, ili prema vrednosnim sudovima današnjih akademskih poslušnika, koji se mogu sažeti u jednom jedinom: “Najbolji student Pravnog fakulteta!“.

Nastavimo li ovako, budućnost nam je izvesna, određena je time što nam se previše studenata konstantno upisuje na fakultete za buduće podanike. I da, time što Akademiju za buduće lidere (SNS-a) već imamo.

Autor je redovni profesor Rudarsko-geološkog fakulteta i dopisni član SANU