Famozni povratak kući

Mitra Mitrović bila je moja šefica u Agitpropu CK Srbije.

Cenio sam je, dan-danas smo prijatelji.

Pročitala je tekst i rekla: „Pa, Gedžo, ti si nepismen!“ I imala je ta žena pravo, ja sam doista bio nepismen čovek. Proverim ipak njenu primedbu kod Dušana Matića, Bihalji-Merina. Bio sam očajan. Odmah ujutru zatražio sam da mi pošalju iz kruševačke biblioteke knjige Tolstoja, Dostojevskog, Čehova. Poslali su mi gomilu knjiga koju sam listao dan-dva. I onda sam počeo da izmišljam. Kad sam to ispričao Daviču, on mi je rekao: „E, to što si izmislio podeli na glave, i piši sve što ti padne na pamet.“ („Čovek u svom vremenu – razgovori sa Dobricom Ćosićem“).

Tako je sve što je pisac izmišljao deljeno na glave, pa su izmišljotine postale sudbina jednog naroda, a sudbina istorija, sve do danas.

Ali nije pisao sam. Nije preduzetništvo bilo dozvoljeno. Književni rad morao je da bude kolektivan, kao i neuspeh: samo su zasluge bile pojedinačne. Što i nije tako loše po domaću književnost ako je istina da su i dela Šekspira i bestselere Dena Brauna pisali čitavi timovi stručnjaka.

Otud je razumljiv Basarin motiv da napadne jezik Vuka Karadžića, što tumačim kao njegovo rodoljublje: budući prosvetitelj, želeo je naime da spreči obične ljude, male Srbe, da čitaju izmišljotine onih velikih. Ali nije mogao da objasni svoje motive na staroslovenskom, kako mu je savetovao da piše Sreten Marić, pa se latio pera i protestovao „na seljačkom jeziku“, nepodesnom za apstrakcije.

Treba zato biti zahvalan Basari na pokušaju da sa bicikla započne bunu protiv dahija na predsedničkom brodu. I da je vodi na gralovom tragu, ka dugovečnosti.

Odlaskom iz Danasa nije izneverio nikoga, „osim možda nekadašnjeg sebe“, da citiram dosetku Brane Crnčevića po njegovom prelasku iz radikala u naprednjake 2008. godine.

Štaviše, učinio je uslugu: ostavio je udarni medijski prostor na zadnjoj strani printa. Zato od Danasa očekujem da taj oslobođeni prostor otvori za kolumnu „Atlas pseudomitologije“ i ustupi je ne opoziciji već vladajućoj klasi, i to predsedniku Republike lično, koji će kao pravi Otac nacije svakoga dana pisati kolumnu u kojoj će svest čitalaca, iskrivljenu izmišljotinama, strpljivo menjati konkretnim i praktičnim savetima, velikodušno zanemarivši nedostatak karaktera. Ako već On i Basara govore istim jezikom, biće to famozni povratak kući.

Autor je pravnik