"Fancy i trendi" Latinka Perović

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Promocije u važnijim gradovima u Srbiji, specijalni dodatak u Listu Danas posvećen razgovoru o ovoj knjizi u Centru za kulturnu dekontaminaciju, serija tekstova i prikaza koji objašnjavaju epohalnost ovog izdanja, potpisivanje knjiga na Sajmu u stilu LJiljane Habijanović Đurović, sve su to aktivnosti koje su pratile predstavljanje ove knjige. Očigledna je namera da se ova knjiga proglasi za publicistički bestseler u kome su sadržane osnovne ideje tzv. Druge Srbije. One Srbije koja se ne miri sa zločinom i posvećena je modernizaciji i uspostavljanju evropskih vrednosti što bi trebalo da radikalno promeni svest i identitet srpskog naroda koji je i dalje zaglibljen u tamnom vilajetu tradicionalizma i nacionalizma. Ova knjiga zato ima ne samo poseban ideološki zadatak, već ona treba da deluje i kao prosvetiteljsko i katarzično štivo. Zato se ova knjiga na stranicama Danasa uporno preporučuje kao neka vrsta priručnika u ideološkoj borbi protiv rasprostranjenog populizma, narodnjaštva i antimodernizma, koji prožimaju savremeno srpsko društvo nespremno da prihvati blagodeti evropeizacije. U propagiranju ideja sadržanih u ovoj knjizi ide se dotle da se organizuje veče Latinke Perović u Tuzli kao da se radi o gostovanju neke poznate estradne zvezde.

Ali, glavni urednik Danasa Zoran Panović otišao je korak dalje u glorifikovanju ove knjige u panegeričkoj reportaži s Latinkom Perović u Zagrebu, gde je takođe organizovana promocija ovog izdanja Danasa. Retko se može sresti ovakav stepen idolatrije, nekritičnosti, snishodljivosti i pristrasnosti u prikazivanju predstavljanja jedne knjige, ali i njene autorke. U tekstu Zorana Panovića može se naći zaista antologijska rečenica: „Ona nije samo uticajna istoričarka, svedok epohe i „ikona“ ili „majka“ Druge Srbije. NJena harizma ima nešto „pop“ u sebi. NJena poslednja knjiga Dominantna i neželjena elita postala je knjiga godine. I vrlo je fancy. Novogodišnji poklon s kojim sigurno nećete omanuti. Imati nju na polici i pričati u kafeu o „njenim“ elitama vrlo je trendi. I kod onih koji inače nisu ludi za publicistikom“. On nas dalje egzaltirano obaveštava da se i u Zagrebu (pored Novog Sada i Tuzle) uverio u zarazno i blagotvorno delovanje te harizme koja je fancy i trendi. I ne samo to već je „Latinka Perović čini se bliža onom što krasi Meril Strip ili DŽoan Baez, a njena Diamonds And Rustk sada je definitivno Dominatna i neželjena elita“.

A sasvim je prirodno sledeći ideološke postavke Druge Srbije da je ovaj publicistički besteler, morao da izdrži i test svoje dijamantske izuzetnosti i ideološke valjanosti i u Zagrebu kako bi se konačno utvrdila vrednost i domašaj njene dominantne, a toliko željene ideje o srpskom narodu koji uporno ostaje zarobljen u narodnjaštvu, populizmu i nacionalizmu. I to u Zagrebu u kome je „advent“ ( blagdanska atmosfera). I kao vrhunac atmosfere koju nam Panović opisuje u stilu najtrivijalnijih herc romana, a koja posebno izbija iz hotelskih holova Esplanade javlja se predstavljanje knjige Latinke Perović kao neka vrsta provincijalne publicističke operete. A u njoj jednu od glavnih rola ima Budimir Lončar, koji govori odlučno i jasno, autoritativno, grozeći se bahatosti i političkog oportunizma. To je Panović uspeo da otkrije u nehajnom ćaskanju sa njim. NJegovo otkriće je takođe da je on imao tri mentora: Koču Popovića, Marka Nikezića i Novaka Pribićevića, što mu daje posebnu ideološku auru. Iako po rečima Latinke Perović Budimir Lončar nije bio cinik (što se ne može reći za Koču i Nikezića) vrhunski je cinizam predstavljati ovog ideološkog i političkog konvertita kao političku i etičku gromadu, jer njegova uloga u vremenu razbijanja socijalističke federativne Jugoslavije i u procesu otcepljenja Hrvatske bila je veoma velika. NJegova „savetnička uloga“ nikada nije bila zanemarljiva, ali zato on nije propustio ovu priliku da iskaže svoje veliko poštovanje prema Latinki jer je „ostala dosledna i nije podlegla patriotizmu koji bi joj zamaglio poglede“. Nisam siguran, kada je Budimir Lončar u pitanju, da je on ostao dosledan i imun na zov hrvatskog patriotizma i nacionalizma. Odluke AVNOJ-a, otpor staljinizmu i to što nije bila gluva na studentsku 1968, ukidanje liberala je najveća Titova greška, jer oni su bili velika šansa da Srbija dokaže da nije više zainteresovana za Jugoslaviju od drugih, Savka i Tripalo, s jedne i Latinka s druge bili su realna šansa za preventivno redefinisanje Jugoslavije. Ovo su glavne pouke Budimira Lončara, koje se sasvim prirodno i skladno uklapaju u nametnuti pogled na izuzetnost položaja i značaja tzv. liberalne struje u okviru Saveza komunista Srbije i Latinke Perović kao njenog istaknutog predstavnika.

Ali, ne postoji u ovoj reportaži osvrt na odnos tzv. srpskih liberala prema intelektualnim i stvaralačkim krugovima u Srbiji, koji su tada okarakterisani kao predstavnici anarho-liberalzma i neprijatelji samoupravnog socijalizma. Najviše knjiga, filmova i pozorišnih predstava je zabranjeno upravo u eri vladavine Latinke Perović i Marka Nikezića. A u ovim Lončarevim preporukama nema ni spomena o položaju Srbije nakon ustava 1974. godine i pitanju srpskog naroda u Hrvatskoj i na Kosovu i Metohiji.

I nekoliko mladih istoričarskih zvezdi (Hrvoje Klasić i Dragan Markovina) su izneli svoje povoljne ocene o knjizi Latinke Perović kao izuzetno modernoj, u kojoj se ukazuje na pojednostavljenje Yu eksperimenta, nespremnost da se Srbija i Jugoslavija međusobno upoznaju, a istaknuta je i nezaobilazna vertikala seljačkog radikalizma u Srbiji sve do Dobrice Ćosića. Rečeno je i da su “ ljudi izašli iz istog ideološkog šinjela otišli na različite strane u toliko širokom rasponu od liberalizma i građanskog pacifizma. do šovinizma i klerikalizma“. Panović nije propustio da nas obavesti i ko je sve prisustvovao ovoj celebrity i fancy predstavi, na kojoj se u nekoliko navrata orio aplauz na otvorenoj sceni. Pored istoričara Tvrtka Jakovine, novinarke Jelene Lovrić i Mire Šuvar, oba ambasadora, predstavnika Srpskog Nacionalnog veća, Radivoja Cvetićanina i Vesne Pusić, ministarke vanjskih poslova Hrvatske, bio je nazočan i brigadni general Ivan Kindera – direktor Vojne sigurnosno-obaveštajne agencije Republike Hrvatske. On je sigurno posebno zainteresovan za spoznaju visokih teorijskih dosega Latinke Perović. Ali vrhunac ove agramerske reportaže, jeste sam nastup apsolutne zvezde ove blagdanske večeri. I šta nam ona u svom na stupu poručuje.

U ovom panegiriku posebno je zanimljiv odnos glavnog urednika Danasa prema liku i delu njegove publicističke heroine. Evo na koji način on opisuje epohalnost i neupitnost njene misli. „Prosto je neverovatno kako Latinka sažeto može da kaže suštinu. Iako istorija ne može da kaže suštinu. Iako istorija ne može da formuliše zakonitosti, pojedina Latinkina zapažanja su na nivou aksioma. Na primer: Što je jaz između dominantne i neželjene elite veći, društvo je šizofrenije. Nije li to primer i za današnju vučićevsku Srbiju. Perović će vas snagom argumenata, logike (možda i sugestije, ko zna) lako uveriti u svoje paradigme, postaćete dobrovoljni zatočenik mita o modernizaciji, brzo ćete odagnati sumnje da je ona možda konvertit sofisticirane mimikrije i biće vam najlogičnije da su pojedine snage u komunističkom pokretu bile modernije i demokratičnije i od modernih i demokratičnih ljudi koji nikada nisu bili komunisti. Iz svake Latinkine opaske o istoriji i stvarnosti da se zaključiti, da etike političkog i akademskog delanja nema nema bez etike uverenja“.

Iz ovih rečenica Zorana Panovića koji i ne krije svoj idolatrijski i poklonički odnos prema „filozofiji“ istorije Latinke Perović možemo videti suštinu i dogmatsko naličje tzv. modernizacijske i liberalno-demokratske političke i ideološke grupacije koja sebe svrstava u Drugu Srbiju čiji je neprikosnoveni ideolog, inspirator i propagator upravo autorka knjige Dominantna i neželjena elita“. NJena misao je neupitna i aksiomatska, ona kao publicistički demijurg otkriva istorijske zakonitosti, stvara novu mitologiju modernosti i antinacionalizma, reformiše etičnost i moralnu vertikalu u politici koju oličava njen verni sledbenik i apologeta Čedomir Jovanović koji se posebno istakao kao predstavnik etičnosti i doslednosti u politici. Zoran Panović nam otkriva i da se Latinka Perović složila sa njim i Radivojem Cvetićaninom da je Hrvatska s MASPOK-om imala svoju „antibirokratsku revoluciju“ i da ju je na vreme preležala. Masovni pokret u Hrvatskoj nije bio nikakva anti birokratska revolucija već manifestacija hrvatskog nacionalizma i separatizma, koji je svoju punu afirmaciju potvrdio i doživeo u vreme kada je razbijana Jugoslavija. Ovo neprihvatljivo i neargumentovano izjednačavanje se u potpunosti uklapa u liberalno-ideološki i svetonazor Latinke Perović, koja u svojim tekstovima i javnim nastupima ne propušta da istakne razornu ulogu srpskog nacionalizma, dok je za nju MASPOK bio poslednja prilika za reformisanje federalne Jugoslavije i konačni poraz unitarizma.

Glavna namera u marketinškoj kampanji Danasa povodom izlaska knjige Latinke Perović jeste da se ona uspostavi kao glavno i neupitno liberalno – demokratsko uporište u tumačenju istorijskih događanja u političkoj istoriji Srbije i procesima modernizacije koji su neprestano na udaru snaga dominantne elite vođene populizmom, tradicionalizmom i antimodernizmom.