Fantomke se koriste i posle osamnaest godina

Zato današnji vlastodršci o 5. oktobru ne govore kao o danu kada su građani Srbije osvojili slobodu u jednom za balkanske prilike tako neobičnom nenasilnom danu, koji je tako preteće obećavao da će biti drugačiji. Jer bila je sva prilika da cenu akumuliranog narodnog besa neće platiti ni skupštinske slike ni zgrada televizije, već pravi krivci koji su građanima Srbije nametnuli neizrecive patnje, koji su direktno odgovorni za najstrašnije stradanje i smrt hiljada ljudi, koji su tog velikog dana sakriveni u svojim jazbinama čekali rasplet dramatičnih događaja. Isti ti izmileli su iz svojih bubašvabarnika, posle par godina i danas su ponovo vlast, možda baš zbog toga što je taj dan bio takav kakav jeste. Ali zahvaljujući razumu onih koji su iznedrili i organizovali odbranu narodne volje, koju su pokazali svi koji su bili kadri da spreče nasilje 5. oktobra, na njihovim rukama, baš kao ni na tom datumu, nema tragova nevine krvi. Za razliku od onih koji se danas sa pozicija vlasti rugaju i tom danu i građanima Srbije, a koji su tog dana oterani sa krvavog prestola moći.

Nekim ljudima naprosto ne treba dati vlast da bi videli kakvi su. Iz tog razloga ne čudi me izložba posvećena nestalim umetničkim slikama i predmetima iz Skupštine Srbije u organizaciji Maje Gojković, predsednice srpskog parlamenta. Ali bilo je za očekivati da će nam prikazati još koju nađenu sliku, ili makar fotelju nestalu iz Skupštine. Da će joj se kao i onomad kada je naumila da postane ministarka kulture, nenadano projaviti gde je i kod kog naprednog stranačkog funkcionera u Kraljevu Lubardina slika Industrijalizacija, misteriozno nestala iz hola Doma sindikata. Možda u istom stanu kod pasioniranog ljubitelja umetnina na zidu visi još po koja slika za kojom se traga od 6. oktobra.

Od Maje Gojković me odavno ništa ne čudi. Ali čudi me da dok s njom sede u koaliciji, nekadašnji istaknuti članovi DOS-a ne kažu predsednici Skupštine, hajde da napravimo izložbu i podsećanje na predmete koji su bili neizostavni deo događaja iz jednog opakog i zlog vremena koje je iznedrilo 5. oktobar. Naravno da ne očekujem da u Skupštini budu izloženi pištolji, hekleri i škorpioni kojima su vršena politička ubistva u Srbiji, jer možda bi se među tim arsenalom našla i duga devetka sa prigušivačem koja je tako dobro pogodila metu na leđima Olivera Ivanovića koju su napredne ruke tako revnosno crtale. Ali trebalo je svakako u skupštinskom holu izložiti fotografije kamiona hladnjača koji su prevozili leševe do veštačkih akumulacija, kao i kamiona sa Ibarske magistrale korišćenom u zastrašujućem ubistvu četvorice pripadnika Srpskog pokreta obnove i atentatu na Vuka Draškovića. Makar da je postavljena kesa iz koje je na Fruškoj gori telo Ivana Stambolića, nekadašnjeg predsednika Srbije, posuto biberom i krečom. Ili neka stranica Dnevnog telegrafa i slika Slavka Ćuruvije, sa pretećom rečenicom Aleksandra Vučića: „Kad-tad osvetiću se Slavku Ćuruviji za laži izrečene o meni…“

Bilo je mesta i za registarske tablice traktora od Knina, preko Ogulina, do Peći i Prizrena, kojima su nesrećni Srbi prepušteni na milost i nemilost spasavali svoje najmilije bežeći u Beograd jer su poverovali u politiku zarđale kašike koju je tadašnja potpredsednica Srpske radikalne stranke tako zdušno branila. Stale bi tu i fotografije policijskog kordona koji te nevoljnike ne propušta u prestonicu da se ne bi pobunili protiv vlasti koju je činila i Naša Maja. Našlo bi se tu mesta i za primerke bele tehnike iz Slavonije i Semberije. I naravno za bedž sa likom Šešelja. I silne sakoe sa rupom u reveru, gde mesto bedža sa likom Šešelja danas stoji bedž sa likom Tonija Blera, a pre toga su stajali bedževi sedam stranaka koje je predsednica Skupštine promenila, dok se ponovo nije dočepala vlasti. Ceo zapadni zid skupštinskog hola mogao bi biti okićen pendrecima, bejzbol palicama, i sličnim rekvizitima kojima su premlaćivane hiljade građana željnih slobode i pravde na demonstracijama uperenim protiv jednog zločinačkog režima ogrezlog u nevinoj krvi.

Na toj izložbi jedino ne bi bilo fantomki koje su koristili eskadroni smrti tadašnje vlasti prilikom političkih ubistava i atentata. Jer one se još uvek koriste. Nekada za rušenje u Savamali, nekada u Kosovskoj Mitrovici zajedno sa dugom devetkom sa prigušivačem, a neretko i u klubovima i diskotekama u prestonici koje treba polupati, a goste prebiti, jer jedan od braće prosto obožava ugostiteljski biznis, dok drugi brat ubrzano postaje najbogatiji političar na Balkanu. Vreme će pokazati gde njemu živi tetka. A možda će to pokazati i istraga.

Svođenje 5. oktobra na materijalne vrednosti, baš kao i svođenje učinka zločinačkog režima smenjenog tog dana isključivo na opljačkan novac, otetu staru deviznu štednju, hiperinflaciju, Zajam za privredni preporod, Dafinu i Jezdu, a zaboravljanje potoka krvi koji su tekli, masovnih grobnica, političkih ubistava, desetine hiljada mrtvih u ratovima, osakaćenih, izbeglih, raseljenih, ljudi upropašćenih života, predstavlja ruganje građanima Srbije.

Siti svega, a gladni svačega građani Srbije bi vrlo lako mogli da organizuju neku novu izložbu. I da navrate do Skupštine na njeno otvaranje.

Autor je nekadašnji lider organizacije Otpor