Farsično suđenje Mihailoviću

Kao redovni čitalac pažljivo pratim polemiku oko uloge generala Mihailovića u Drugom svetskom ratu. Lično, veoma sam zadovoljan dokumentovanom argumentacijom Srpskog liberalnog saveta i smatram da su sve tačke navedene u prethodnom tekstu Predsedništva antifašista Srbije demantovane. Očito je da su njima dostupni relevantni istorijski izvori i zato se neću upuštati na taj meni nedostupan teren, nego ću dati svoje lično viđenje tog „suđenja“.

Moj pokojni otac često mi je pričao svoj doživljaj tog farsičnog suđenja. On se, vođen napisom u novinama, zaputio u Topčider u Dom garde da prisustvuje procesu. Kad na vratima reče stražar: „Odbi!“ On verujući napisima reče: „Ali suđenje je javno, evo tu piše“, pokazujući stražaru novine.

Stražar (dobar neki čovek, kako je moj otac uvek napominjao) reče : „Ma gubi se, budalo jedna!“ – koristan savet koji je moj otac smesta poslušao. Toliko (lično) o zakonitosti i javnosti tog suđenja.

Koristim priliku da Predsedništvo anifašističkog pokreta, očito bolje upoznatog sa fudbalom, u kome zaista postoji slobodno sudijsko uverenje, upozorim na pravilo koje je iz rimskog prava, preko Justinijanovog Nomokanona, prešlo u sve zakone ovoga sveta – „In dubio, pro reo“ – a za prevod neka se obrate nekom studentu prve godine prava.