Fasadni nacionalizam u službi surovog kapitalizma

Istina je da na ovim prostorima niko nije dobar sused, pod parolom „Ako je komšija bolji u svemu, neka mu krava crkne! To što će i meni crći, nema veze!“

Retorika ultranacionalističkih režima na teritoriji bivše Jugoslavije, sve uspešnije postaje podtekst i metatekst građana ovih zemalja, koji postaju zarobljenici te retorike. A njen je cilj samo jedno – da se kroz izazivanje međunacionalne, rasne i verske mržnje obezbedi ostanak na vlasti. Najbolji primer uspešnog plasiranja retorike mržnje jesu navijači na fudbalskim utakmicama, a toga smo se jako mnogo nagledali proteklih decenija.

U Beogradu se skandira „Nož, žica, Srebrenica“, a u isto vreme se u Zagrebu i Sarajevu mogu čuti povici „Srbe na vrbe“. Posebno licemerstvo ovakvih poruka jeste to što izlive netrpeljivosti, već par decenija, plasiraju oni koji nikada nisu osetili užase ratnih devedesetih, gladi i inflacije, a sam vid ovakve indoktrinacije najbolji prolaz ima kod „adolescenata“, koji se na ovaj način „spremaju za buduće bitke“.

Poseban problem predstavlja to što se na televizijama sa nacionalnim frekvencijama i generalno u javnom prostoru, ovakav diskurs, nažalost, sve više, neumitno normalizuje, pa je sasvim normalno da doskorašnji ministar unutrašnjih poslova hrvatsku vladu naziva „ustaškom“, ili da se pre samo nekoliko godina bivša predsednica Hrvatske izvinjava svojim građankama i građanima zbog toga što je deci u vrtićima greškom podelila čokoladice poreklom iz Srbije.

Ovakva retorika i bujanje nacionalističkih ideja i diskursa ima za cilj ništa drugo do skretanje pažnje sa bitnih društveno-političkih tema koje se konkretno tiču prava radnika, socijalne sigurnosti, zaštite životne sredine i životnog standarda uopšte. Svaki put kada neko od predstavnika režima u Srbiji krene da napada Albance ili Hrvate, postaje realna mogućnost da će nekom Srbinu na Kosovu ili u Hrvatskoj biti razbijeno staklo na kući ili izbušene gume na automobilu, kao i obratno.

Svaki put kada građanke i građani u Srbiji shvate da im je frižider prazan dok se predstavnici režima bahate u svojim vilama i novcem otetim od stanovnika Srbije, obavezno „izbije“ neki konflikt u regionu. A takav konflikt gotovo uvek bude produkovan saradnjom predstavnika „sukobljenih“ režima. Ovakav vid saradnje nacionalističkih režima vidljiv je i u drugim aspektima, konkretno u otimanju javnog novca svih građanki i građana. Jedino u tim situacijama vidljiva je „sloga i solidarnost“ – jer je sopstveni interes ono što ih drži na okupu.

Ovakav vid fasadnog nacionalizma u sadejstvu sa visokom stopom siromaštva očigledno je veoma uspešan vid vladavine, opterećene upravo strahom i nemaštinom, koji deluje tako da ljudi najčešće krivce za sopstvene probleme vide u drugima, ne uviđajući to da stvarne problem produkuju upravo oni koji su takav sistem stvorili.

Tek kada svoje političko bivstvovanje usmerimo ka potrebama običnog čoveka, njegovog života i životne sredine, shvatićemo da fasadni nacionalizam nikada ne nudi rešenja za konkretne probleme, već da se isključivo nalazi u službi surovog kapitalizma i surove vlasti. A tek kada sponu između ove dve pojave konačno shvatimo, možemo uticati na to da se kapitalizam kao takav, definitivno humanizuje, a pojave poput fasadnog nacionalizma skrajnu na periferiju.

Autor je potpredsednik gradskog odbora stranke Zajedno! Novi Sad