Fašizam i antifašizam danas i sad

Ta mržnja potiče pre svega od ksenofobije, straha od nepoznatog, kako i Danilo Kiš uviđa „Nacionalizam je pre svega paranoja“.

Ali nacionalizam još nije fašizam, on postaje fašizam kada onog koga se plaši shvata kao neprijatelja.

Ako se nekog plašite i doživljavate ga kao pretnju, iz čega sledi da vas taj drugi ugrožava kao biće, odnosno ugrožava vaše nacionalno biće, svojim, različitim od vašeg, jedini cilj kako bi se vaše nacionalno biće oslobodilo ovog ugrožavanja jeste da eleminiše svog neprijatelja.

Međutim, ako u tome i uspe, ono svoj strah i mržnju usmerava ka novoj razlici.

To je večni rat o kojem govori Umberto Eko u svom eseju o Večnom fašizmu.

Društvo koje glorifikuje sopstvenu žrtvu i smatra se ugroženim upravo od strane tog drugog, nalazi se u predvorju fašizma za koji je još samo neophodno početi mrzeti i ubijati drugog.

Gušiti svaku razliku jer sve mora biti ustrojeno po pravilima naše varijante.

Drugim rečima, da prevedemo ovo apstraktno teoretisanje na konretne situacije.

Fašista je onaj koji misli da ga migranti ugrožavaju, zato ih mrzi i smatra da ih treba oterati, a ako neće da odu i ubiti.

Na svu sreću u našem društvu nema još legitimne većine koja bi legalizovala ovakav politički i militaristički akt. Što ne znači kako stvari stoje da to neće biti moguće u budućnosti.

Ne tako davna istorija nam pokazuje da je u prošlosti na ovom prostoru bilo takvih akcija.

Naime, 1995. u građanskom ratu u kojem se raspala jedna multietnička i multinacionalna država, jedan general naredio je ubistvo preko osam hiljada zarobljenika druge veroispovesti.

Taj masakr danas je javnosti poznat kao genocid u Srebrenici, a za njega je odgovoran Ratko Mladić.

Možda ne možemo reći za Ratka Mladića da je fašista, ali njegov čin je fašistički.

Jer fašizam mora biti prepoznat kao simptom mržnje i smrti koji se javlja u društvu, a ne samo kao neka politička ideologija iz dvadesetog veka koja za nas danas više nema nikakvog značaja.

Glorifikovanje Ratka Mladića kao heroja jednog naroda, jeste glorifikovanje njegovog podviga u eliminisanju onih drugih (muslimana) koji nas (srbe) ugrožavaju svojom egzistencijom tu gde su.

Antifašizam je stav, koji se otvoreno i beskompromisno suprotstavlja ovoj ideologiji smrti.

Zasnovan je na besu, na nepristajanju da se u društvu pojavljuju simptomi fašizma. Antifašizam postoji isključivo kao reakcija na fašizam. Za antifašističkim delovanjem nema potrebe ukoliko ne postoji neki društveni povod za to.

Antifašizam je samoodbrana i odbrana razlike koja je ugrožena od strane fašizma. Antifašizam je junaštvo i vrlina.

On takođe može da bude militaristički ako za to ima potrebe, kao što je to i bio u Drugom svetskom ratu kroz Partizanski pokret.

Akcija Aide Ćorović i Jelene Jaćimović koje su mural posvećen Ratku Mladiću gađale jajima zato je herojski antifašistički čin.

One su pokazale svoj bes pred glorifikacijom ratnog zločinca i činjenicom da ovakav fašistoidni kult, štiti i sama vlast, zabranjujući njegovo uklanjanje koje je bilo najavljeno za 9. novembar.

Vlast i policija, umesto da su u cilju održavanja javnog reda i mira zaštitile najavljenu akciju krečenja murala, one zabranjuju skup i obezbeđuju mural kako mu niko ne bi prišao taj dan. A onda kada taj mural dve žene iz nepristajanja na ovakvo postupanje vlasti simbolično gađaju jajima, bivaju uhapšene i privedene. Dakle, ovde je vlast jasno odabrala da stane na stranu fašizma.

Onaj koji je nekad na zgradu B92 lepio plakat Bulevar Ratka Mladića, sada ima pod kontrolom policiju i navijačke grupe koje štite mural sa slikom istog zlikovca, a on od svega izdaleka može da se ogradi.

Jedina nada ovog društva je suprotstavljanje. Ne sme se dozvoliti da se kultura mržnje i smrti još unesi u svest građana jer je takva indoktrinacija opasna.

Ona otuđuje ljude jedne od drugih i oduzima im osećanje solidarnosti i empatije, a hrani samosažaljenje i nemoć.

Takva svest, takav identitet veruje da su drugi koji ga ugrožavaju njemu učinili nepravdu i svaki svoj postupak pa makar on bio i zločin u stanju je da opravda.

Jedino što treba da umre je upravo ta ideologija smrti. Jer ako ona buja i živi, nema života ni za koga. Zato se vrlo kratko i jasno mora reći stara izreka: Smrt fašizmu!

Autor je diplomirani filozof