Fatalna demokratija

Da li se društveno-ekonomske formacije smenjuju po istorijskoj neminovnosti kako tvrdi naučni socijalizam?

Da demokratija nije najgori sistem ali da je prepuna slabosti koje joj polako ali sigurno dolaze glave u to ćemo se složiti. Da bolji sistem još nije projektovan izvesno je zato što se niko i ne trudi da uradi nešto na tom planu a dok se nešto ne ponudi i u praksi proveri nemoguće ga je oceniti. Na drugo pitanje iz uvoda možemo odgovoriti odrečno: ne postoji fatalnost u promeni društveno-ekonomskih formacija. U 21. veku imamo feudalne monarhije iako bi one morale biti odavno arhivirane. Čitav niz država Bliskog istoka: Saudijska Arabija, Ujedinjeni Arapski Emirati… su do danas feudalne apsolutističke monarhije sa vlašću koja nije izborna i smenjiva već predstavlja nasledni posed jedne ili nekoliko porodica. Što onda znači da su i u Evropi mogli da se očuvaju na vlasti feudalni staleži da je plemstvo umelo da odbrani svoje pozicije. Dakle, nije bilo neminovno da rast kapitalističke proizvodnje dovede do pada plemstva i sveštenstva sa vlasti i do njihove zamene buržoazijom kao novim gospodarećim staležom. U pobrojanim petrolejskim državama koje su prebogate i tehnički ne zaostaju za Zapadom seljaci odavno ne obrađuju zemlju plugom već traktorima a žanju kombajnima a ne srpovima. U tim zemljama imaju i razvijenu naftnoprerađivačku industriju. Ipak, seljaci su kmetovi na feudalnom posedu, industrijska, bankarska i trgovačka klasa nije uspela da svrgne feudalne elite već sa njima deli profit ali ne i vlast. Društvo je skroz prožeto religijiom da je i pravni sistem klerikalan (šerijat) a državom vlada „plava krv“ koja ne pomišlja na izbore, partije, parlamentarizam, slobodu štampe, zbora, udruživanja i takve nekakve bagatele u koje se svi u Evropi kunu. Drugi primer može biti NR Kina koja takođe izgrađuje moćnu industriju i to kapitalističku uprkos svemu javnom zaklinjanju u marksizam ali ne dopušta uvođenje onoga što podrazumeva demokratski politički sistem. Konačno, ako je „zakonitost“ (kako su nas učili u školama) da robovlasništvo prelazi u feudalizam a feudalizam u kapitalizam da bi konačno ovaj prešao u najviši stupanja čovečanstva socijalizam – onda ispada da su sve zemlje i narodi koji su imali kakav-takav socijalizam retardirale i vratile se u prethodnu „formaciju“ koja je lošija. Mnogi sa dužim pamćenjem (naročito što više vremena prolazi od onih „starih dobrih vremena“) potvrdiće vam da je tako. Što vreme više prolazi tegobne strane starog sistema blede u sećanju a ostaju uspomene na ono dobro: siguran posao, socijalna sigurnost, obezbeđeno školovanje i zdravstvo, relativna izjednačenost u prihodima i kudikamo veća pravna sigurnost nego sada.

Demokratija se pokazuje nesposobnom da reši najteže probleme današnjice što je primetno čak i starim demokratijama koje su služile za uzor. Kada je buržoazija podizala narod na bunu protiv feudalne klase ona mu je obećavala takav sistem u kojoj će narod odlučivati po svojoj pameti. Mukotrpno se stiglo do opšteg i jednakog biračkog prava za sve. Međutim, imali smo primere kada je „njegovo veličanstvo narod“ izabralo najpogubniju politiku, jedan od najstrašnijih primera je kako je Hitlerova partija dobila na demokratskim izborima! Nama bliži primeri su ispred nosa. Sa matematičkom preciznošću se može utvrditi da ovde izbore dobija onaj ko ima najmoćnije medije uz sebe, u koga je najviše para uloženo (a pitaj boga ko ih je uložio!), čiji su slogani najviše demagoški i dopiru do najdubljih slojeva naroda i njegove fantazije. Sa fatalnom sigurnošću se može odrediti da će izbore dobiti onaj ko ima najmoćniju propagandu, najbolji marketing, najefikasniju reklamu, najagresivniji pristup.

Pred naletima desnih populista na Zapadu bi mogli da se sete kako demokratija i opšte biračko pravo baš i nisu tlo na kome cvetaju stabilnost i mir a da i ne govorimo o sigurnosti kapitala i profita. Poznata je priča o grupi američkih profesora koji su otišli na neko vreme u Kinu da prenesu tamošnjoj intelektualnoj i političkoj javnosti iskustva američke demokratije. Vratili su se kao pobornici kineskog sistema jer u njemu ne samo što nema partija i rizika sa svakim izborima već nema ni sindikata niti štrajkova a kapitalizam se nesmetano pokazuje u svoj svojoj „efikasnosti“. Tako da će pre SAD poprimiti kineski sistem državnog kapitalizma plus otvorene diktature elita nego što će kineskom vrhu neko prodati američki model slobodnog tržišta plus demokratija.

Koliko god se zamerio „demokratskoj javnosti“ ne ustručavam se da iznesem mišljenje da je narod maloletnik kome je potreban staratelj. Narod ne može o sebi da odlučuje i on stalno ponavlja kolosalne greške. Državom treba da upravljaju ljudi koji su stručnjaci i koji se razumeju u vođenje državnih poslova za šta su potrebna šira znanja i umeća. Ne smete državu i narod prepustiti hirovima većine koja se formira u lepi nedeljni dan ko zna na kojem lažno postavljenom i u suštini nevažnom pitanju. Ne možete upravljanje prepustiti slučajnim ljudima, pohlepnim i samoprecenjenim koji u životu nisu bili ni sekretari mesne zajednice, nisu u životu vodili sastanak ni udruženja pecaroša, koji nisu nikada sastavili čak ni zapisnik o sastanku kućnog saveta – a sistem im je omogućio da postanu ministri i predsednici!!! A gde su im neophodna znanja: ekonomija, politika, istorija, pravo, međunarodni odnosi… Upravljanje se uči. U doba onog starog sistema partija koja je vladala školovala je svoje kadrove najpre po raznim kursevima i večernjim školama da bi konačno otvorila i fakultete političkih nauka koji su smišljeni da proizvode „društveno-političke“ radnike odnosno upravljačku elitu društva. Komunizam je na taj način stvarao svoje „novo plemstvo“ koje je upravljalo narodom u ime naroda. To što se onda zvalo „avangarda radničke klase“ bila je zapravo elita školovana za predvodništvo. Ako prepustite politiku beslovesnoj svetini i njenim hirovima to će biti najpreči put u ambis društva. Narod je u svojoj masi konzervativan i reakcionaran, on se instinktivno opire svakoj novini, on se očas iz poslušne i inertne mase pretvori u linčersku rulju koju predvode ulični demagozi. Mi tome u Srbiji odavno prisustvujemo.

Autor je književnik i istoričar