Federativni model za Kosovo

Prema tome nema ništa od dosadašnje Tadićeve politike „ I Kosovo i Evropska unija“. U stvari, Merkelova je samo potvrdila ono što je Ričard Holbruk pre desetak godina postavio Srbiji: ako ćete Kosovo, onda nema Evrope, to jest ili Kosovo ili Evropa. Zato su u pravu svi oni koji tvrde da Merkelova nije postavila „nove uslove“, ali nisu u pravu kad se ne pitaju zašto se EU bavila diplomatskim zavaravanjem.

Kao da smatraju da su diplomatske varke dozvoljena privilegija samo velikih sila. Boško Jakšić u tome je pošteniji kad je napisao da se EU služila lažju, ali da to ne opravdava politiku Borisa Tadića. Čini se da su tada, i Zapad i Srbija, svesno začeli diplomatsku igru oko Kosova nadajući se da će neko od njih kad-tad popustiti u korist drugoga. Sada je Merkelova prekinula to zavaravanje rekavši Tadiću da Srbija prvo što treba da uradi jeste to da ukine „paralelne strukture“ na severu Kosova. To nije uglađeni diplomatski jezik, ali treba reći da je korisniji za Srbiju nego onaj dojučerašnji jer omogućava joj da realnije sagledava mogućnosti kosovske politike.

Prvo što je izvesno jeste vremenska dimenzija: da li se Kosovo rešava u kraćem ili dužem intervalu. U Srbiji se računalo na duži period, uz očekivanja da bi se mogli promeniti međunarodni odnosi, koji bi mogli biti povoljniji za Srbiju. Merkelova je stavila do znanja da EU želi da završi sa kosovskim problemom, odnosno da joj prolongiranje nikako nije u interesu. Tadić je prihvatio taj stav rekavši da bi Srbija morala da što pre nađe rešenje za Kosovo jer budućnost može da bude manje povoljna.

Nema više nikakve sumnje da će se stvarni razgovori o Kosovu voditi sa nekoliko članica EU, a formalni sa Prištinom. Postavlja se pitanje ima li Srbija dovoljno političke težine i koliki je njen međunarodni ugled da uđe u otvoreni razgovor o Kosovu sa velikim silama Zapada, a da to ne izgleda kao konflikt sa njima, niti kao prihvatanje uslova samo jedne strane. To su odrednice koje uz strateško opredeljenje za ulazak u EU pružaju najviše izgleda nacionalnim i državnim interesima Srbije. U isto vreme ni velike zapadne sile, ma koliko zainteresovane za nezavisnost Kosova, nisu sklone da zbog toga Srbiju dovode u ponižavajući položaj. Nepravedno je, međutim, ako se na današnju Srbiju još uvek gleda kroz prizmu Miloševićevih naočara. Nije u skladu sa dobrim međunarodnim uzusima kada se, kao što čini predsednica Hrvatske Jadranka Kosor u Prištini, u situaciji zaoštrenih odnosa Kosova i Srbije, kuje prijateljstvo hrvatskog i albanskog naroda na račun Srbije. Jer na kraju krajeva, svetu je ipak poznato da aktuelna vlast u Srbiji nije krivac za kosovski zločin, da joj je veoma stalo da se sa kosovskim vlastima sporazume i utre put istorijskom pomirenju Srba i kosovskih Albanaca.

Najzad, Zapadu bi trebalo da je stalo da se njegova politika ne doživljava kao diktat velikih sila i da se na Srbiju gleda kao na ravnopravnog sagovornika sa kojom treba da se nađe kompromisno rešenje. U otvorenim razgovorima trebalo bi da se stave na sto interesi kosovskih Albanaca, EU i SAD, ali bi trebalo da se vidi koji su istorijski, nacionalni, ekonomski i kulturni interesi Srbije na Kosovu. Da Srbija ima neke svoje interese na Kosovu, trebalo bi smatrati realnom činjenicom, a ne ostatkom Miloševićeve politike. Ne bi trebalo da izgleda kao da se od Srbije i ne očekuje saglasnost sa otcepljenjem i promenom državnih granica, iako u principima UN stoji da se granice neke države ne mogu menjati bez njenog pristanka. A ako se već ide na to, onda bi trebalo da se ta stvar razmatra u organima UN ili na posebnoj međunarodnoj konferenciji, a ne u krugu nekoliko demokratskih zemalja, ma koliko uglednih i moćnih.

Ali sa kojim bi predlozima kosovskog rešenja Srbija mogla da ulazi u razgovore sa EU i SAD? Sa srpske strane pominju se Olandska ostrva, Južni Tirol, plan Z-4 itd. To su dobri primeri, ali bojim se da imaju zakasnelu aktuelnost. Jer za Zapad i Kosovo jedino mogu biti prihvatljiva rešenja koja podržavaju nezavisnost Kosova. Dakle, kakvo nezavisno Kosovo bi moglo da bude prihvatljivo za sve zainteresovane strane? Podrazumeva se da ono treba da bude multietničko, demokratsko društvo koje ne bi predstavljalo još jednu nacionalnu albansku državu na Balkanu. A konkretno? Mislim da bi to mogla da bude federalna država konstitutivnih i ravnopravnih naroda Kosova, bez obzira na razlike u njihovoj brojnosti – što znači da Srbi u njoj ne bi bili nacionalna manjina – i koja bi se bazirala na decentralizovanom sistemu lokalnih vlasti i eventualno dvema autonomijama – za Gorance i sever Kosova. To bi u pravom smislu mogla da bude građanska, multikulturalna i demokratski koncipirana država.

Navedena federalna opcija nezavisne države Kosova imala bi nekoliko veoma značajnih prednosti.

Prvo, lakše bi se i potpunije realizovali povratak i bezbednost ratom proteranog nealbanskog stanovništva, samim tim što bi povratnici imali osećaj da se vraćaju u neki oblik zajedničke države, a ne u repriziranu albansku državu. Bez osetnijeg povratka prognane populacije, u najvećem broju kosovskih Srba, ne može se ostvariti ni multikulturalnost, na čemu insistira i rezolucija 1244.

Drugo, multietničnošću Kosova demokratska Evropa i međunarodna zajednica u celini ne bi dolazile u situaciju da ponove grešku i priznaju rezultate etničkih čišćenja, kao što se dogodilo u Hrvatskoj i BiH.

Treće, federalnim rešenjem konačno bi bili obesmišljeni svi pravnopolitički argumenti da se na eventualno otcepljenje Kosova uzvraća zahtevima za otcepljenje RS iz sastava BiH.

Četvrto, federalnim Kosovom bila bi zadovoljena i istorijska pravda, jer je u istorijskom smislu oduvek bilo i srpsko i albansko, nikad monoetnička teritorija. Nezavisnošću federalnog Kosova bili bi zadovoljeni nacionalna samobitnost i samostalnost kosovskih Albanaca. Istovremeno, tako uređeno bilo bi prihvatljivije i za kosovske Srbe jer bi se oni osećali kao „svoji na svome“. Obe strane bi nešto i izgubile (Albanci ne bi dobili još jednu nacionalnu državu, Srbija bi ostala bez dela teritorije), ali dobici bi bili daleko veći sa stanovišta istorijskog pomirenja dva vekovno sporeća naroda.

Ono što je izvesno, jeste da bi ovakav status Kosova morao nositi pečat UN, ali i saglasnost susednih balkanskih država. Ne bi bio suvišan ni bilateralni sporazum Srbije i Albanije. Kao što su ih imale Švedska i Finska povodom Olandskih ostrva ili Austrija i Italija povodom Južnog Tirola. Takvim ili sličnim modelom federacije, Kosovo bi moglo, zašto da ne, iz jedne beznadežno zavađene zajednice da preraste, svakako postepeno, u jedan balkanski model švajcarske federacije.

Autor je član međunarodnog foruma Evropskog pokreta u Srbiji