„Femicid ne treba da bude posebno krivično delo“: Lični stav profesorke Fakulteta za evropske pravno političke studije

Film There’s Still Tomorrow (C’e Ancora Domani) o femicidu je režirala žena, Paola Kortelezi, a on se sada prikazuje širom Evrope. Prošle godine je zaradio više novca i od Barbi i Openhajmera.

Do prošlog meseca, zaradio je oko 31.5 miliona funti u bioskopima, što ga čini najuspešnijim filmom u 2023, ali i najbolje rangiranim ostvarenjem koje je režirala jedna Italijanka do sada.

U filmu, Delija je domaćica i majka koja živi u siromaštvu u posleratnom Rimu 1946. godine, godine kada su Italijanke prvi put glasale.

Priča filma odjekuje među savremenom italijanskom publikom jer je prema nedavnim policijskim statistikama, 120 žena ubijeno u Italiji 2023. godine, otprilike jedna na svaka tri dana.

I u Italiji i u Srbiji femicid je često smrtni ishod nečega što je počelo kao ljubav i romansa.

Ne postoji javno dostupna baza podataka o broju femicida u Srbiji.

Neki od nas koji se bavimo analizom nasilja nad ženama dobijamo dnevni Ebartov pressclipping i prebrojavanjem broja ubijenih žena godišnje, mesečno, polugodišnje, dobijamo neki uvid u broj femicida, uz punu svest da medijski izveštaji ne obuhvataju sve slučajeve femicida.

Različite inicijative i nastojanja da MUP koji jedini poseduje sve podatke o ženama koje su ubili muškarci ima problem sa elektronskom obradom podataka, obrazloženo različitim shvatanjima termina femicida.

Ženske grupe jako insistiraju da su mržnja, prezir, posesivnost i sl. motivacioni momenat ključni za razumevanje femicida, drugi pak smatraju da je za pojam femicida dovoljna činjenica da je muškarac ubio ženu, a ima i onih koji bi da se pojam femicida potpuno izbegne kao potencijalno iritativan zbog svoje feminističke kontekstualnosti.

MUP onda odgovara da ne mogu da klasifikuju podatke ako ne postoji zakonska, krivičnopravna definicija femicida, i tako u Srbiji već godinama imamo pat poziciju da zapravo ne znamo broj femicida, iako se u javnosti pojavljuju različiti podaci ali svi oni dolaze prebrojavanjem slučajeva (stavljanjem „recki“) iz medijskih izveštaja.

U Srbiji ne postoje službeni podaci o broju femicida uz istovremenu snažnu potrebu za tim podatkom izraženu sa više strana u već dugom, dvodecenijskom periodu.

Aktivističko shvatanje femicida oslanja se na stav globalnog i domaćeg feminističkog pokreta, po kome je femicid ubistvo žene zbog mržnje, prezira, osećaja nadmoćnosti ili vlasništva muškarca nad ženom.

Tako formulisanje kategorije femicid je u aktivističkom, akademskom i umetničkom smislu potpuno opravdano, potrebno i vrlo zasnovano.

Kada predajem Fenomenologiju nasilja i Studije roda, na Fakultetu za evropske pravno političke studije, koristim takav pristup femicidu, ali uz punu svest da je teorija ipak jedno a zakonodavna i pravosudna praksa drugo.

Problem je što u praksi postoji znatan broj ubistava žena u kojima se emotivni momenat ne može identifikovati (ubistvo slučajne, pogrešne, ubici nepoznate žene, ili žene kao kolateralne nenamerne žrtve koje njihove ubice nisu ni prezirale ni mrzele jer ih nisu ni poznavale).

Primeri „pogrešnih“ žena kod nas su Biljana Paić, ubijena 2014. (zamenila sobu i krevet sa nameravanom žrtvom), i Teodora Kaćanski, ubijena 2016. (izašla iz džipa svog dečka kome je ubistvo bilo namenjeno.

Aktivistkinje Južne Amerike su pre desetak godina inicirale UN Komisiju za status žena da se kao femicid smatra i ubistvo žene u obračunu kriminalnih bandi i narko kartela, dakle slučajnih žrtva.

Taj prošireni pojam femicida obuhvatio je po odluci tog UN tela i takva ubistva, pa iako nema mržnje prema konkretnoj ubijenoj ženi, ipak ima femicida.

Zbog svih takvih mogućih zabuna smatram da nema potrebe da se u biće krivičnog dela uopšte unosi elemenat feminističkog gneva inkorporiranjem muške mržnje kao konstitutivnog elementa jer ima ubistava žena bez tog, ili bilo kakvog, emotivnog elementa koga je inače teško dokazivati u svakom slučaju ubistva, ma ko da je ubica a ko žrtva.

U Srbiji ratifikovana međunarodna dokumenta npr. UN Rezolucija 1325, kao ni Istanbulska konvencija, ne poznaju pojam femicida. Niz međunarodnih organizacija relevantnih za rodnu ravnopravnost radije koristi termin „ubijanje žena od strane muškaraca“ (European Institute for Gender Equality – EIGE, ili povremenu, neredovnu upotrebu pojma femicid, npr. UN Commission on status on women – CSW).

Zaključujemo da je kreiranje krivičnog dela femicida u Srbiji nezasnovana i pravno i politički i nomotetički.

Potreba za podacima o polnoj pripadnosti ubica i njihovih žrtava treba rešiti uvođenjem rodno /polno podeljenih podataka o ubicama/ubistvima: koliko je muškaraca ubilo žena a koliko muškaraca, i koliko žena su ubile muškarce a koliko žene. Potrebna je izmena MUP-ove prakse klasifikovanja ubistava, bez elemenata feminizma niti bilo kakve ideologije, uz izbegavanje različitih shvatanja pojma femicid.

Inače, kaznena politika ubica žena neće postati ni stroža, niti efikasnija ako bismo imali krivično delo femicida, jer i sada postojeća krivična dela dela omogućavaju izricanje najteže kazne doživotnog zatvora (Apelacioni sud u Novom Sadu potvrdio je kaznu doživotnog zatvora Dejanu Daboviću iz Herceg Novog zbog ubistva bivše devojke Dušanke Jocović krajem decembra 2019. godine).

Biti protiv femicida kao posebnog krivičnog dela uopšte ne znači umanjivanje muškog nasilja nad ženama, niti umanjivanje krivične odgovornosti muškog ubice žene a još manje omogućavanje ublažene kaznene politike za ubice žena. To samo znači omogućavanje dobre kategorizacije ubistava i samim tim, korektnog sagledavanja problema femicida uz izbegavanje različitih shvatanja tog pojma.

Autorka je profesorka Fakulteta za evropske pravno političke studije

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.