Fenomen Sergej

I sam ponekad, možda i više od ponekad, opsujem. Ne bih u ovom tekstu da se bavim samim psovanjem kao fenomenom, njegovim uzrocima, niti psiholingvistikom, ali psovke u političkom životu su doprinele vulgarizaciji same politike i estradizaciji političara, a nekim političarima, mesto i jeste pre na estradi nego u politici.

U poslednjem Utisku nedelje u kojem je jedan od gostiju bio i Sergej Trifunović, dobar deo emisije je potrošen na objašnjavanje ostala dva gosta, pa i same voditeljke Olje Bećković, samom Trifunoviću, kako nije dobro da psuje i kako to ne treba da radi. Trifunović je obećao da neće više psovati, ali posle pet minuta mu je izletelo „puši…“.

Problem psovanja Sergeja Trifunovića, predsednika PSG-a, nije u psovki kao takvoj, već u tome što je ona posledica nedostatka političkog sadržaja u njegovim obraćanjima i govorima.

Nikada do sada Trifunović nije izgovorio da se zalaže za pristupanje Evropskoj uniji ili da Kosovo treba da dobije stolicu u Ujedinjenim nacijama, ili pak da će se založiti za veću autonomiju Vojvodine, a što piše u programu organizacije čiji je predsednik. Nikada ga nismo čuli da je to izgovorio, pa ni uz psovku. Iz Trifunovićevih nastupa se stiče utisak da se on lično ne slaže sa programom organizacije čiji je predsednik. Samouveren u komunikaciji, Trifunović se skoro uvek obraća u prvom licu i njegovi nastupi su uvek lični, skoro nikada kao predsednik PSG-a.

Zato Trifunović u svojim vrlo dobro osmišljenim dramsko scenskim nastupima igra ulogu neprofesionalnog političara, spontanog čoveka, impulsivnog, duhovitog, pomalo neshvaćenog umetnika, koji živi u nekom svom svetu, koji je, eto, silom prilika ušao u politiku i kome se u toj posebnosti i spontanosti sve prašta. Da, to je uloga, koju Trifunović odlično igra, jedino što politička govornica nije pozorište.

Trifunović je u svojim teatralnim nastupima spreman da saspe gomilu psovki i uvreda po nekome ko je u datom trenutku, po njegovoj slobodnoj proceni najbolja personifikacija onoga o čemu govori, pa kada govori, na primer, o Vojvodini, kaže da je Čanak „debelo krme“ ili kada bi da zapljune LGBT populaciju kaže, pa se još potrudi da bude duhovit, kako „deca u Africi gladuju, a dete Ane Brnabić se rasipa sa četiri sise“, čime prividno postiže pun pogodak. Još jedna od populističkih karakteristika Trifunovićevih nastupa je da se naknadno skoro uvek izvini. Izvinio se LGBT zajednici, Jevrejskoj opštini, Mađarima, Vojvođanima… čime je uspeo da devalvira izvinjenje kao takvo.

Na taj način Trifunović vrlo uspešno podilazi glasačima, ili što bi se glumačkim jezikom reklo „šmira“. Moć psovke je upravo u tome što ona nema ideološki predznak, u njoj je sublimirano nezadovoljstvo jednako i levičara i desničara, i komunista i monarhista, i svako od njih je interpretira na svoj način. Ali u Trifunovićevim psovkama i uvredama nema rešenja ili bar predloga za rešenje nagomilanih problema. Psovanje Trifunovića je samo jedan populistički način skretanja pažnje na sebe.

Ipak, treba reći da u istraživanjima PSG raste, ali suštinski to je rast Sergeja Trifunovića, slično kao što i SNS raste zahvaljujući Vučiću. I PSG i SNS bi se raspršili kao mehuri da im sa političke scene nestanu lideri. Čini se da je ovo još jedan nesrećni glumački angažman Sergeja Trifunovića, čijeg producenta ove predstave, plašim se, nikada nećemo saznati s obzirom da posle svakog nastupa Trifunovića PSG poraste, a ostatak opozicije znatno padne.

Autor je producent