Filistar, hulja ili budala

„Reči patrijarha Irineja da su žene dužne da rađaju decu izrečene na Sajmu knjiga u Beogradu su dobronamerne, a ministarka saobraćaja Zorana Mihajlović ih je stavila u kontekst ratova i stradanja i time svesno podržala Hertu Miler. To jeste njeno ljudsko i građansko pravo, ali u tom slučaju ona ne raspolaže nikakvim kriterijumima na osnovu kojih bi meritorno mogla da procenjuje sadržaj i vrednost patrijarhovih poruka. Ako je tako, onda bi joj umesto pomoći duhovnika dobrodošla i pomoć nekog trezvenijeg političara, a po potrebi psihologa…

Zna se, međutim, da osnovno ljudsko pravo jeste pravo na život. Zato pitam gospođu ministarku – da li embrion, nerođeno dete, novo ljudsko biće u utrobi majke, ima pravo na život? I da li bilo ko, a pogotovo roditelj, ima pravo da oduzme bilo čiji život, u tom broju i život svog nerođenog, ali već postojećeg deteta? Kako to da se za ubistvo novorođenčeta ide na robiju, a o ubistvu potpuno nevinog i nezaštićenog budućeg novorođenčeta slobodno i nekažnjeno odlučuje samo isključivo žena, kako tvrdi gospođa Mihajlović? Gde je tu moral, gde savest, gde duša, gde elementarna ljudskost?“

Episkop Irinej je demonstrirao takvu količinu neznanja u tumačenju pravog smisla jurističke maksime o embrionu kao rođenom detetu da je to izazvalo asocijaciju na misao moćnika iz Vajmara, Getea, koji je rekao:“Ko se upušta u poslove države, a nije vladar, taj mora da je ili filistar, ili, hulja, ili, budala“!

Ne znam da li je ovo neznanje stvorio filistar, ili, hulja, ili, budala, ali znam, dobro znam da je neznanje majka drskosti, ili, ignorantia mater arogantia.

U ovom pravno jezuitskom, formalističkom, velikoinkvizitorskom i pars pro toto tumačenju ove jurističke maksime očigledno proizilazi pogrešan zaključak da je embrion „postojeće dete“, pa u tom smislu proizilazi pravni zaključak da majka ima sveto pravo da odluči kada će roditi.

Nije sporno da je Srbija sekularna država i da ona mora da poštuje Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima, Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima, fakultativni Protokol uz međunarodni Pakt o građanskim i političkim pravima, Konvenciju o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida, međunarodnu Konvenciju o ukidanju svih oblika diskriminacije žena, Konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i fakultativni Protokol uz Konvenciju o ukidanju svih oblika diskriminacije žena.

Nesuvislo, nepotrebno i iracionalno bi bilo polemisati sa ovim episkopom o konvencijama i paktovima o ljudskim slobodama i građanskim pravima, jer je on negde misaono zarobljen u nekim paganskim dogmama zatvorene Srbije i nacionalne religije koja se označava kao svetosavlje umesto kao hrišćanstvo.

Neznanje suštine pravog života uvek govori ad captandum vulgus ili za Glasove Danajaca, dakle, za prostotu, pučinu i stoku (NJegoš), dok jedna hristolika misao, osvetljena Znanjem, Blagoslovi Duhom Istine!

„Ako blagosloviš Duhom , onda kako će onaj koji stoji na mestu prostaka reći amin onome što govoriš kad ne zna šta govoriš“, kaže Sveta knjiga, ali to nije opravdanje za ovog episkopa da ne propoveda Istinu, nego da ovako izriče neistinu upoređujući nešto što se ne može upoređivati: rođeno dete sa nerođenim detetom, dakle, embrionom!

O tome je reč.

Inače, Georgije Florovski kaže da „nikakvih nacija neće biti u Carstvu Božijem“, dok Sveti Nikolaj Velimirović se tome pridružuje rekavši da „Bogu nije toliko stalo do država koliko do ljudi, i Bogu nije toliko stalo do naroda koliko do spasenja pojedinih živih duša“.

Ako je totalni pravni formalista preosvećeni episkop bački, onda se mora reći da on spada među najobrazovanije ljude ove planete i da poseduje jedinstveno teološko, filozofsko, literarno, sociološko, lingvističko znanje.

Dakle, on svesno propoveda neistinu umesto istine, jer je odlučio da se odrekne Hristove reči i da se služi mrakom neistine Velikog Inkvizitora.

On dobro zna da pored očigledne tzv. posledične istine, ili, efectus istine postoji tzv. uzročna istina, koja se sastoji u traženju uzroka jednoga društvenog, političkog, ekonomskog, obrazovnog, literarnog ili filozofskog fenomena.

Ova istina kaže: cessante causa, cessat efectus, ili, kad prestanu uzroci, prestaće posledice!

Majke Srbije su na ove krajnje neuslove u kojima se odvija njihov društveni život u Srbiji reagovale hristoliko, životno, empatijski, erosno, socijalno, duševno i duhovno adekvatno.

Kako će u ovim neuslovima rođeno dete preći taj mukotrpni, teški, znojavi, golgotski, složeni, krivudavi put od individue do ličnosti, ili, od Roda Krvi do Roda Logosa i od paganski i antihrišćanski koncipirane sadržine pojma nacije kao Idola do pravilnog shvatanja da se „njegova prava domovina nalazi isključivo u društvu njegovih ideja i da se istinski oseća kod svoje kuće samo u okrilju duhovnih porodica koje je sam odabrao“, ili, kako će preći put od vernika paganske vere zemaljskoga hleba do vernika religije nebeskoga hleba.

Ako jedna riba doživljava Okean kao svoju Domovinu, ili, ako jedna ptica doživljava Vazduh kao svoju Otadžbinu, onda ne znam zašto nije sveto pravo čovekovo da živi hristoliko prihvativši da mu je Odozgo poslat Duh, a ne Mač.

U toj mogućnosti izbora da verujemo ili ne verujemo, da budemo demoni ili anđeli, da budemo zli ili dobri, otvoreni ili zatvoreni, duhovni ili materijalni, kobasičari ili Šekspiri sadržana je quentessenta onoga što se označava kao Sloboda.

Zato je Hristos došao da nam omogući da upoznamo Istinu baš onako kao što je do nje došao Edip na Kolonu kada je uzviknuo „Sad već vidim sasvim jasno“ i da nam otvori vrata prema Duhu.

No, bački episkop zna da su stigli ruski migovi, koji su de facto neupotrebljivi bez svežeg srpskog topovskog mesa i zato je došao ovaj antihrišćanski, nehumani i velikoinkvizitorski poziv da „srpske majke rađaju decu“ da bi odživeli kratki život kao smrt.

Ovo je najbolji trenutak da učenog episkopa i pravno nekompetentnog tumača pravog smisla navedene jurističke maksime poučim da je pravilno tumačenje činjenica Kraljevska osobina i da se ona ne može realizovati bez adekvatnog stručnog pravnog znanja i Duha Svetoga mada se ovde, ipak, radi o onome što je rekao moćnik iz Vajmara o onima koji se upuštaju u poslove države.

Jedna hristolika, vaseljenska, otvorena, izabrana, elitistička, aristokratska, ispravna i spasavajuća misao vidi i zna da je Tihi Glas, Glas Gospoda, da je cilj hrišćanstva zadobijanje Duha Svetoga, da u Duhu Svetome nema ni teritorija, ni granica, ni prostora, ni vremena, ni naroda, ni nacija, ni masa, ni roda, ni kolektiviteta, ni rasa, ni podela, ni odnosa, ni okolnosti, ni primene, ni sile, ni razdrobljenosti, ni ruskih migova, niti ruskih baza na Balkanu.

Zato žene Srbije i sveta treba slobodno da izaberu vreme kada će rađati decu za Život, a ne za potrebe Smrti u okviru potreba dnevne politike i „politike životnog prostora“.

Svaka kritika treba da se završi sa dobronamernim savetom.

Ako se Sveti otac papa Benediktus XVI povukao zbog bioloških razloga postajući emeritus papa napuštajući zvanje Pater Sante tako što se preselio u Rezidenciju Kastel Gandolf na 32. kilometru od Rima, onda mislim da bi tako trebalo da postupi NJegova svetost patrijarh srpski Irinej zbog svojih brojnih neadekvatnih i štetnih izjava sa nesagledivim društveno-istorijskim posledicama.

Motiv ove epistole jeste da je u pravu Martin Hajdeger kada kaže: „Nije pravo pitanje da li postoji život posle naše fizičke smrti, nego je pravo pitanje da li postoji život pre naše smrti.“

Autor je advokat