Koji će se filmovi sa ovogodišnjeg Festa jednom prikazivati kao klasici: Dnevnik Jugoslava Pantelića

Dok ulazim u mts Dvoranu, hvatam obrise mnogih poznatih lica i osećam da je duh Festa tu.

Fest su lica; lica ljudi koje srećeš u prolazu, sa nekima prokomentarišeš filmove, sa nekima samo razmeniš pogled, ali i ova lica naših slavnih glumaca koja nas iz raznih uglova posmatraju sa ovogodišnjeg plakata.

Naravno, tu su i lica koja ćemo gledati na filmskim platnima tokom čitavog trajanja Festa.

Govor sam održao poluimprovizovano. Izašao sam ponovo na binu i uručio nagradu Želimiru Žilniku, koji je vrlo dirljivo pričao o tome šta njemu Fest predstavlja.

Uvek skroman i nepretenciozan, Žilnik se zahvalio onima koji su sa njim učestvovali u stvaranju filmova, a onda krenuo da odlazi sa bine, zaboravivši da treba da kaže tu jednu protokolarnu rečenicu kojom se otvara Fest.

Kako je i snimao svoje filmove, koji nas uvek iznenađuju time što umeju da skrenu u nekom nepredviđenom pravcu, tako je Žilnik i u ovo otvaranje uneo svoju neodoljivu spontanost.

24. februar, subota

Sutradan, nakon otvaranja, postaješ svestan da tek sad kreće festival. Uveče me čeka premijerna projekcija novog filma Mladena Đorđevića, „Radnička klasa ide u pakao“.

Razmišljam o tome da li je odluka da taj film ide u udarnom terminu, u 19:30, ispravna, imajući u vidu Mladenov radikalni izraz, po kome je poznat još od „Porno bande“.

Posao umetničkog direktora podrazumeva neprestana vaganja ovog tipa, jer nakon toliko godina rada na Festu, znaš koji je termin za koju publiku i šta ljudi očekuju da vide. S druge strane, imaš i zadatak (a i želju), da razmrdaš stvari, da nekada, zašto da ne, i šokiraš nekoga, jer Fest je i to.

Fest su i provokacije, nekada i ljuta publika, polemike i priče povodom filmova.

Fest je to od početaka i bio, kada je Dušan Makavejev bio zadužen za program Konfrontacije.

Pošto je subota, na ulici ima dosta ljudi.

Posmatram ih i razmišljam ko od njih ide na Fest, a ko, recimo, ne zna čak ni da tako nešto postoji.

Zanimljivo je kada osvestiš mogućnost da nešto što tebi trenutno predstavlja skoro čitav univerzum, nekom drugom ne znači ništa i da živimo jedni pored drugih živote koji se ne dodiruju.

Ne znam da li ovim išta posebno želim da kažem, ali je uzbudljiva promena perspektive.

25. februar, nedelja

Na večeri nakon filma „Kraljičina igra“, na kojoj su reditelj Karim Ainouz i producentkinja Gabriela Tana, ali i mnogi drugi ljudi, razgovaramo o filmovima koje volimo.

U jednom trenutku svraća reditelj Vlada Perišić, a ja pokušavam da se prisetim kada u programu Fest klasik ide projekcija Godarovog filma „Bande a Part“, koji Vlada mnogo voli. Iako sam do pre samo nekoliko dana skoro ceo program držao u glavi, shvatam da stvari polako počinju da čile iz sećanja pred naletom novih impresija.

Razmišljam o tome kako je „Kraljičina igra“ jako zahtevan film u produkcionom smislu i kako je njegovo učešće u Glavnom takmičarskom programu dokaz onog procesa koji sam i priželjkivao od kada sam došao na ideju da Fest dobije takmičarski karakter.

Maštao sam o tome da taj program vremenom u sebe počne da uključuje krupna imena svetskog filma, kao i filmove sa jakim budžetima.

26. februar, ponedeljak

Mnogo je drugačiji osećaj kada dođe ponedeljak. Fest i dalje traje, ali festivalska atmosfera za trenutak postane malo zagušena gužvom grada i obavezama koje se i ne tiču Festa.

Srećeš ljude, filmadžije i filmofile, samo su sada malo manje naspavani i kao da nekako naglije izniču pred tebe, kao da iskaču iz gradske vreve. Fest mi se u ovakvim momentima učini kao neka velika mreža zaverenika, koji se sreću po gradu, prepoznaju se, razmenjuju informacije.

Odlučio sam da u Kinoteci pogledam Godarov „Bande a part“, iako na kraju nisam rekao Vladi kada je.

Radovao sam se tome što ću videti film koji nisam dugo gledao, kad smo već kod izbledelih utisaka.

Ipak, glavni utisak sa projekcije mi je opet slika lica.

Ovog puta mnogo mladih lica u publici, koja gledaju film iz 1964. godine.

27. februar, utorak

Večera sa članovima žirija je naročito zanimljiva, jer pratim kako ljudi kojima je to zadatak diskutuju o filmovima, ali i o drugim stvarima potpuno nevezanim za film, pa onda razmišljam kako se čiji karakter i temperament poklapaju sa filmskim ukusom.

Nekada je to predvidljivo, a nekada potpuno neočekivano. Slušam glumca Marka Grabeža koji izlaže svoje poglede na film, s kojima se prilično slažem, što znači da u tom pogledu nisam mnogo ostario.

Mada, malo nakon toga, čisto da me podseti na protok vremena, prijatelj mi javlja da je gledao restaurisane Bertolučijeve „Sanjare“ i piše kako mu se sada taj film čini potpuno drugačijim nego nekada. Sećam se projekcije na Festu tog filma pre tačno 20 godina.

Film iz 2003. koji govori, između ostalog, i o filmovima iz 60-ih, prikazuje se sada, restaurisan 2024.

Koliko slojeva nostalgije. Koji će se filmovi iz ovogodišnjeg izdanja Festa u budućnosti prikazivati kao klasici?

I da li će ih publika gledati kao svedočanstvo vremena iz kog dolaze ili će u nekom smislu i dalje biti aktuelni?

28. februar, sreda

Saznajem da je danas Međunarodni dan borbe protiv vršnjačkog nasilja, a na repertoaru ide „Čudovište“ Hirokazua Koreede, a i celokupna selekcija Fest fokus zamišljena je kao skup filmova koji se bave temom dece suočene sa nasiljem.

Ovo je jedan od onih trenutaka kada pomislim da ne postoje slučajnosti, već da iz tih koincidencija upravo progovara neki smisao. Nadam se da to znači da će filmovi iz Fokusa zaista imati nekog realnog efekta.

Negde smo na pola Festa i čini mi se kako publika prepoznaje sve one naslove za koje sam i pretpostavljao da su vredni pažnje, iako se na prvi pogled ne čine toliko zvučnim.

Jako mi je drago zbog toga. Nadam se da će i neko od distributera prepoznati to i omogućiti većem broju ljudi da ih gleda nakon Festa.

Jedan od takvih filmova je „Gospodar“, Jurija Bikova.

Nakon projekcije, pratim reakcije oduševljenja ovim filmom na društvenim mrežama.

29. februar, četvrtak

Ovaj dan je u znaku Asgara Farhadija, kome ću uveče pre projekcije „Zone interesa“, uručiti Beogradskog pobednika.

Dok se spremam za to, razmišljam o Farhadijevim filmovima, prilikama u kojima sam ih gledao.

Posle fantastične svečane večere u nekadašnjem Geozavodu sa Farhadijem i njegovom porodicom, petak počinjem ponoćnim odlaskom na Fest parti koji je u toku, takođe u Savamali. Veliki broj naših i inostranih autora, glumaca, ljudi iz filmske industrije…

U kraćim razgovorima dotičem se toga kakve su po mom mišljenju šanse nekih filmova kada je reč o nagradama ali susrećem se i sa jasnim negodovanjima određenih autora iz inostranstva zbog čega njihov film nije odabran za Glavni takmičarski program.

Uljudno odgovaram, vodeći računa da ne pređem granicu selektorske pristojnosti i shvatam da godine ipak čine svoje. Postao sam diplomata.

1. mart, petak

Pre podne diskutujem sa asistentom Jovanom Markovićem, kome se „Zona interesa“ nije dopala ni približno koliko i meni.

Ponovo razmišljam o okolnostima u kojima gledamo neki film i sećam se vrlo živo svog zadovoljstva kada sam uspeo da rezervišem kartu za ovaj film u Kanu.

Svakako, mislim da bi mi se ovaj film dopao i u nekim drugim okolnostima i da Jovan ume nekad prestrogo da sudi.

Uveče u Kinoteku dolazi Asgar Farhadi da se pokloni publici pred projekciju njegovog filma „Sve o Eli“ i da primi Zlatni pečat Kinoteke.

Vraćam se kući i opet posmatram ljude na ulici kojih je mnogo, jer opet dolazi vikend. Sada već nisam siguran da li sam neke od ovih ljudi možda i video na Festu, neki liče na neke poznanike, a neki možda i na junake sa platna.

Sve je više susreta, Fest ulazi u foto-finiš i sve je teže pamtiti lica, ali i beležiti utiske.

Sve će se to slagati u glavi neko vreme, post festum.

Autor je umetnički direktor i selektor Festa i direktor Jugoslovenske kinoteke.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.