Događaj koji ću vam opisati nije se dogodio tako kako ću vam ga opisati, te sam u dilemi mogu li ga nazvati događajem, bez obzira što mislim da je upravo onako kako ću o njemu pisati istinitije nego je bilo. Pa evo da ne „filozofiram“ kako bi se narodni mislilac o ovom uvodu verovatno izjasnio.
Pošto sam na Kalenić pijaci to jutro pokupovao sve što nam u kući nedostaje, a bilo je toga dosta s obzirom da smo se Mira i ja tek vratili sa okasnelog ovogodišnjeg odmora, ukrcao sam se na gradski bus na par stanica. Devojka godina kao moja mlađa ćerka ponudila mi je da sednem, na šta sam se zahvalio i odbio to rečima da nisam to zaslužio.
Da, da, ne šalim se, nisam zaslužio vašu pristojnost i ljubaznost jer društvo i uslove koje ostavljamo moja generacija i ja ne zaslužuju poštovanje i ljubaznost. Mislim tako kao pobornik merenja rezultata, a šta vam ostavljamo u nasleđe užasno je bez obzira na to što krivica za takvo stanje stvari nije podjednaka i što sam sve vreme ovog sunovrata delovao sa malim brojem sugrađana i voljom da stvari budu drugačije.
Nismo uspeli da društvo makar održimo na onom nivou kako smo ga zatekli, a 70-ak procenata naših sugrađana kao hipnotisani i posle svega nepogrešivo podržavaju najgore opcije koje su pred njima. Svega tu ima, od bekstva od slobode do straha od promaje. Od sebičnosti do velike lenjosti. Od šizofrenije do posledične nelogičnosti. Od lažne religioznosti do još lažnijeg patriotizma. Od surovosti koja se primenjuje na slabijem do pokornosti, ulizištva i kukavičluka pred nadređenim.
A rezultat svega je deformacija ljudskosti, mržnja i strah od drugog i drugačijeg posebno, provincijalizacija društva, destrukcia i gubitak srama. Primeri za ovo što sam nabrojao su svuda oko nas. Politika koju smo devedesetih zvali ‘piškilo-kakilo’ sprovodi se u kontinuitetu a ovih dana metastazira. I kako sam stigao na stanicu pozdravio sam se rečima: Ne ustaj, ćeri, nikome jer je stariji, nije zaslužio. No, ne možeš tek tako prekinuti misao pa sam hodajući ka kući nastavio da razmišljam o kontinuitetu mnogih pojava ovdašnjih od 90-ih do danas.
Recimo o samoproglašenoj državotvornosti nekih u vapijućoj potrebi za društvotvornosti. Društva su civilizacijske tekovine i njih treba tvoriti, a države su onda samo posledica civilizacijskog nivoa društva. Zoran Đinđić je pokušao da menja društvo, a država bi se menjala pod prisilom promene društva.
Crkva, služba i državotvorci učiniše zlo spram budućnosti, a ja ili mi nismo shvatili veličinu istorijskog trenutka i stali kao živi štit ispred tog i takvog reformatora. Dobro za nauk je ukoliko se o tome otvoreno i jasno priča. I tako, krećem se ka kući sa ovim mislima koje su mi u sekundi proletele glavom.
„Hoćete da sednete“, kaže fina devojka godina kao moja mlađa ćerka i ustane. Hoću. Hvala ti, veoma si ljubazna. Ovaj tekst posvećen je finoj mladoj ženi iz autobusa na liniji 26 i mojim ćerkama njenih godina, finim, borbenim, obrazovanim i još uvek stanovnicima Srbije. Ja možda ne, ali one će se sigurno sresti sa Zoranom Đinđićem.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.