Finansijska moć omiljene dijaspore

S vremena na vreme, a naročito oko važnih državno-crkvenih praznika i u vreme velikih političko-ekonomskih kriza kad treba da se „na mišiće“ promoviše i demonstrira svesrpsko jedinstvo, matica se seti dijaspore i čežnjivo-halapljivo gleda kako da se domogne para braće rasute po svetu.

Tako i ovog puta.

Na Sretenje se oglasila Teslina naučna fondacija (inače, osnovana da promoviše zaostavštinu naučnika i podiže svest o njegovim dostignućima) sa projektom istraživanja „Teslin narod – Matica i dijaspora na istom putu“, čiji će se rezultati uskoro pojaviti na portalu pretencioznog naslova „Teslin narod“.

Neki od rezultata već su procurili u javnost, valjda da bi upotpunili sretenjsko slavlje, pa tako saznajemo da ogromna većina ispitanika iz matice i rasejanja podržava školovanje dece iz dijaspore u Srbiji, davanje biračkog i penzijskog prava gastarbajterima, njihovo učešće u izradi Nacionalnog programa svih Srba sveta i smatra važnom ulogu Srpske pravoslavne crkve u jačanju jedinstva naroda i države.

Najvažniji podataka je da je 70 odsto pripadnika srpske dijaspore izrazilo spremnost da investira u svojoj zemlji. Još je objavljeno da skoro svi ispitanici, njih 98,9 odsto, misle da je neophodno veće uključivanje Srba iz rasejanja u otvaranje „mini biznisa“ sa investicijama iz dijaspore, ali uz državne (misli se na maticu) garancije i mogućnost prava na penzionisanje za povratnike koji su investirali u maticu.

Potencijal Srba rasejanih po belom svetu nije za potcenjivanje, što potvrđuje i Svetska banka.

Naravno, u matici se jedino i najčešće misli na finansijski potencijal, ali ništa manje značajni nisu ni širi preduzetnički, naučni, lobistički, pa i fudbalski.

Maticu ovih dana isključivo interesuje finansijska strana dijaspore.

Izračunato je da već dve decenije gastarbajteri godišnje ubacuju u Srbiju između 3,2 i 3,7 milijardi evra, što je jednako lanjskom izvozu srpske poljoprivrede (oko osam odsto bruto domaćeg proizvoda).

Pre neki dan objavljeno je, bez navođenja izvora, da su svi Srbi sveta (ugrubo) investiciono teški – 60 do 80 milijardi dolara (1,5 do dva godišnja BDP-a matice).

Da ne bi smo naivno očekivali „kule i gradove“ iz dijaspore, treba reći da je taj novčani potencijal (u koji ulazi i vrednost njihove nefinansijske imovine) više teorijska makroekonomska kategorija nego stvarno raspoloživ kapital odmah spreman za ulaganje.

Bez obzira na tu činjenicu, čežnjivo-halapljivi pogledi iz Srbije na kapital dijaspore traju mnogo godina unazad.

Još su doznake gastarbajtera u vreme Titove Jugoslavije bile dobrodošle jer su značajno punile devizne rezerve zemlje, mada im komunisti nisu dozvoljavali da u matici investiraju u privatne poslove.

Tako su, na primer, u Stigu umesto porodičnih fabrika nikle stambene karakondžule u kojima njihovi vlasnici nikad nisu ni ručavali ni prespavali.

U otimanju para od dijaspore pod firmom „razvoja“ matične države naročito se isticao Slobodan Milošević, još su u svežem sećanju izlivi ritualnog patriotskog darivanja zlatnika, đinđuva, dojče maraka i „zelembaća“ za Zajam za privredni preporod Srbije.

Miloševićeva prevara koštala je gastarbajtere uludo darivanih stotine hiljada nemačkih maraka ali i izgubljenog poverenja koje Milošević nije uspeo da povrati do kraja svoje vladavine.

U dijasporu i njen „zlatni ćup“ s velikom nadom gledale su i demokratske vlasti posle 2000. godine, ali Srbija nikad nije doživela gastarbajterski investicioni bum.

Dva su ključna razloga za to.

Prvi je činjenica da taj kapital nije „na gomili“, nego je usitnjen i razbijen na mnogo pojedinaca/porodica na različitim tačkama Zemljine kugle, ali da posmatran „đuture“ on zaista izgleda impresivno.

Tezu o „sitnom“ kapitalu potvrdilo je 2007. godine istraživanje Stratedžik marketinga čiji je zaključak da dijaspora nije voljna da ulaže u poslove u Srbiji jer većina gastarbajtera nema kapitala za značajnije investiranje.

Otada se imovno stanje nacije u rasejanju nije mnogo promenilo, to su uglavnom pojedinci/porodice čija primanja zadovoljavaju potrebe prosečnog standarda u državama u kojima rade, a da doznake koje šalju familiji u Srbiji faktički „odvajaju od usta“.

Oni finansijski boljestojeći Srbi po svetu navikli su na siguran ambijent za ulaganje kapitala (equity) u zemljama gde žive i s nepoverenjem gledaju u bilo kakvo investiranje u egzotičnu Srbiju, gde stalno treba „podmazivati“ lokalnu administraciju da bi se završio bilo kakav posao.

Drugo razlog je nesposobnost države Srbije da izgradi sistem kakav postoji u zemljama gde rade gastarbajteri i nespremnost da te ljude prihvati kao svakog drugog investitora, ne igrajući samo na patriotsku kartu.

Dijaspora se već više puta opekla na finansiranju patriotizma, pa zato upražnjava investicioni patriotizam isključivo na verbalno-pojavno-svečarskoj ravni.

Kao i sa većinom razvijenog sveta Srbija se ne razume ni sa svojom dijasporom, koja je u useljeničkim državama odgajana na sasvim drugačijim društveno-ekonomskim vrednostima.

Srbi iz Nemačke, Amerike, Austrije, Francuske, Novog Zelanda, Kanade znaju kako izgleda pravna država, kako funkcioniše tržište, kako se ceni i gde se ulaže ušteđevina, kako se poštuju pravila i štiti privatna svojina.

Vlasti u matici i dalje veruje da svi Srbi sveta, samo zato što su Srbi, treba da ulažu svoju ušteđevinu u maticu, ne pitajući ko će da radi u njihovim fabrikama, da li će radnici da štrajkuju ako im se ne sviđa posao, koliko ih koštaju izdaci za državu i korupciju, kakve su šanse za povrat uloženog novca.

Kad Srbija bude tretirala Srbe iz dijaspore kao investitore iz Turske ili Rusije, onda bi možda mogla da se nada većem prilivu njihovog kapitala.

Doznake koje gastarbajteri već pola veka kontinuirano šalju imaju jednu namenu i jednu manu.

Isključiva namena im je da zapuše rupe u kućnim budžetima familija u Srbiji (po tome one su humanitarna pomoć), što je naročito bilo izraženo u vreme sankcija i kriza kad su doznake korišćene bukvalno za preživljavanje.

Tako je, nažalost, stvorena loša navika da se živi od apanaže ujaka-tetke iz Nemačke/Austrije.

Mana doznaka je što su Srbima umrtvile refleks samoodržanja (preduzetništva) i svele ih na nedostojni nivo izdržavanih lica.

Autor je novinar