"Fontana" na Slaviji

Povedeni ovom tradicijom, Beograđani su mogli da očekuju fontanu koja će svojim stalno izvirućim mlazevima biti simbol trajne životnosti, fontanu koja će biti mesto susretanja i okupljanja, kao i dečje igre i trčkaranja, fontanu koja će biti spremna da za potonuli novčić podrži nadu da će skrivena želja biti ostvarena.

Obećana fontana, međutim, (čija je gradnja upravo otpočela na Slaviji, rušenjem spomenika jedne od najčasnijih ličnosti iz istorije Srbije) neće imati veze sa fontanama iz evropske priče. Naime, ona neće biti simbol trajne životnosti jer će, svake godine, njeni mlazevi na duže vreme presahnuti, možda već početkom grejne sezone, ili kad krene vejavica, ili u vreme kada je obavezno staviti zimske gume… Isto tako, oko obećane fontane neće biti nikakvog susretanja i okupljanja a nekmoli dečje igre i trčkaranja jer će ona biti okružena hukom i metalnim zidom motornih vozila. Samim tim obećana fontana neće moći da podrži nadu, ni meštana ni turista, jer novčić do nje neće moći da dobaci ni najsnažnija ruka. To na Slaviji, zapravo, i neće biti fontana nego svojevrsno pusto ostrvo koje će, naravno, da šljašti unaokolo i da tako konkuriše upaljenim automobilskim farovima.

Ova pusta „fontana“, dakle, neće biti od koristi građanima. Služiće, međutim, njenim naručiocima i uterivačima, drugim rečima „najvišim organima gradske vlasti“ (dalje NOGV) i to, pre svega, za zadovoljavanje njihovog političkog egzibicionizma, odnosno njihove težnje da pokažu snagu svoje razobručene moći. U tom smislu „fontana“ je, već sada, isto što i drugi egzibicionistički NOGV poduhvati. Isto što i prepisana doktorska disertacija, isto što i ponoćni rušilački pohod na Savamalu uz prisilno zadržavanje prolaznika, isto što i postavljanje novogodišnjih uličnih ukrasa početkom novembra.

Naravno, ma koliko egzibicionističko iskazivanje njihove moći bilo ogoljeno, od NOGV će se uvek, direktno ili indirektno, čuti kako se tu zapravo radi o stvarima od opšte koristi, o dobrobiti za same građane. Tako smo, kad je reč o „fontani“ na Slaviji, nedavno mogli da pročitamo tvrdnju NOGV kako, navodno, „izgradnjom ove fontane pokazujemo da uređujemo Beograd i da on postaje bolje mesto za život“.

Ova NOGV tvrdnja, međutim, nije tek puka samoreklamerska priča o tome kako će se njihovim egzibicionističkim poduhvatom postići neki viši cilj.

U svetlu skorašnjih nalaza domaćih referentnih ustanova koje se bave javnim zdravljem – a prema kojima prekomerno zagađeni vazduh, kao i prekomerna buka, ozbiljno ugrožavaju zdravlje ne samo žitelja centralnih delova Beograda nego i onih koji tu rade – tvrdnja da izgradnjom navodne fontane Beograd postaje bolje mesto za život zapravo je: ili teški cinizam ili pokazatelj opasnog neznanja.

Naime, Beograd bi počeo da postaje bolje mesto za život tek ukoliko bi se svaki dinar otet, na razne načine, od sve siromašnijih građana utrošio pre svega na dva poduhvata:

– na ozbiljno ograničavanje automobilskog saobraćaja u centralnim delovima grada

– I na početak izgradnje metroa (dakako, onog podzemnog a ne tzv. lakog metroa, odnosno tramvaja na širokim šinama)

I to, s obzirom na ugroženost zdravlja građana – sada i odmah.

Što se tiče ograničavanja automobilskog saobraćaja, mogu se iskoristiti već postojeća, dobra iskustva drugih evropskih gradova. A što se tiče metroa, detaljni planovi (zasnovani na iskustvima bečkog, kao i nekih američkih metroa) već postoje, a revidirani su dok je beogradski gradonačelnik bio vizionar koji je brzo smenjen, a kasnije, na dužnosti predsednika vlade, i ubijen. Traganje za drugim planovima, pak, bilo bi samo traganje za što debljom provizijom…

Može se zaključiti, međutim, da o ovim i ovakvim poduhvatima, a to znači o zdravlju građana, o tome da Beograd – umesto poprišta za njihov politički egzibicionizam – postane stvarno bolje mesto za život, NOGV uopšte ne razmišljaju. Prvo, najverovatnije zbog toga što tu nema političkog šepurenja. Naime ograničenje automobilskog saobraćaja ne bi bilo politički popularno, a metro je dugoročni poduhvat pa bi prvu završenu liniju otvarali neki drugi NOGV. A drugo, kako se to vidi iz njihovih najavljenih poduhvata (opsežno rušenje u Makenzijevoj ulici i pravljenje četiri saobraćajne trake, prećutana, a neizbežna seča dela drvoreda u Kneza Miloša takođe radi proširivanja kolovoza, podzemna garaža ispod Studentskog trga) orijentacija sadašnjih NOGV je potpuno drugačija. NJihovim već najavljenim poduhvatima se, naime, dalje povećavaju i buka i zatrovanost vazduha.

Dakako, delimične promene može da donese značajni pad NOGV rejtinga, naročito kada je u pitanju atraktivna golicavost metroa čiji će se planovi izvući iz fioke kao pojas za spasavanje za očekivane izbore. No njihova bazična opredeljenost za egzibicionističko paradiranje beskorisnim projektima poput „fontane“ na Slaviji ostaje konstanta. Ono je mnogo lagodnije. A i lukavije.

Naime, navodna fontana na Slaviji, kao i slični egzibicionistički NOGV poduhvati previše liče na šarene staklene đinđuve koje su negdašnji kolonizatori poklanjali urođenicima kako bi njima lakše manipulisali…