Dok svet drmaju oružani sukobi, klimatske promene, pandemije i opšta neizvesnost, Ujedinjene nacije ostaju retko mesto gde možete pronaći utehu u tome da sa svojim problemima niste sami, a i retko kad ste u tom društvu najgori.
Kad dobijete poziv uveče da se ujutru obratite skupu UN i nemate kad da spremate govor, a pomalo ste štreber, pa još ako ste žena, sve u vama vrišti da vi to ne možete. Sve, sem onog đavola što vas goni da ne mislite na sebe, nego na sve one nevidljive kojima bi vaš glas na tom mestu bar malo pomogao.
Tako sam ispred inicijative Pravo na vodu, na poziv Specijalnog izvestioca UN za ljudsko pravo na vodu i vodosnabdevanje, i saborkinje iz Evropskog pokreta za vodu i ja intervenisala na ovogodišnjem Socijalnom forumu UN pod nazivom Voda za ljudska prava i održivi razvoj u Ženevi.
Kad smo na terenu životne sredine, nema veće istine od krilatice – jedan svet jedna borba. Kako su se nizali nastupi stručnjaka, državnika, aktivista, pomalo me je zateklo da su na svojim jezicima, iz udaljenih krajeva, jednu po jednu, pokrili teme koju sam i sama htela da otvorim: progone se aktivisti, uništavaju se vodotokovi, žmuri se na sušu. Već sam u očajanju pomislila da ničim novim ne mogu da doprinesem debati, kad se vratio onaj isti đavo da me pogura da ispričam šta znam, da isplivam u tom okeanu nevolja sa vodom na plavoj planeti.
Naša priča počinje otrežnjenjem da iz Ženeve ne morate ići preko pola planete da biste videli ekološku nepravdu i ugrožene zajednice. Sve imamo na istom kontinentu. Globalno skretanje održivog razvoja u pogrešnom pravcu kod nas se manifestuje konfliktom između preko potrebne energetske tranzicije sa jedne strane, i očuvanja vodnih dobara sa druge.
Dva primera ilustruju ovo. Prvi – potražnja za litijumom u područjima sa plodnom zemljom i kvalitetnom vodom, posebno podzemnom, koja je najbolja za ljudsku upotrebu. Drugi – ulaganja u izgradnju malih hidroelektrana, za koje do danas niko nije dokazao da mogu da prebace 3 odsto potrebne energije, a mnogi su dokazali koliku štetu nanose prirodi i ljudima na selu.
Voda ne sme biti žrtva razvoja, ona je preduslov održivosti!
Sledeća nevolja Srbije je urbanizacija i privatizacija obala i područja od značaja za vodosnabdevanje i odbranu od poplava. U eri klimatskih promena ne možemo dovoljno istaći koliko je ovo neodgovorno i koliko su planovi koji predviđaju i dopuštaju masovnu izgradnju anahroni i promašeni. Naši gradovi su neporozni, svaki kvadratni metar je izgrađen, asfaltiran i betoniran.
Na ovo se zloslutno nadovezuje potpuno odsustvo politika i pravovremenih priprema na posledice očekivanih ekstremnih vremenskih pojava.
A onda dolazimo i do onih kojima je stalo i koji su ustali u odbranu javnog interesa, prava na vodu, zdravlje, dostojanstven život.
Ekološke aktivistkinje i aktivisti su progonjeni, targetirani jednako u tabloidima i skupštinama, preplavljeni SLAPP tužbama, prebijani pendrecima i štitovima. Kriminalizacija aktivizma, solidarnosti i ljudskosti nije samo naš problem, ali jeste naš zadatak da zahtevamo sistemsku zaštitu za kritičnu manjinu aktivnih građanki i građana, Zgubidana i Zgubidanki koji se žrtvuju za naše zajedničko dobro.
Jedan dežurni internet pesimista reče da sam u Ženevi „bacila predloge u bunar“. Možda i jesam, ali se nadam da će odjeke mojih reči čuti sledeći koji dođe po vodu.
Stavovi izraženi u ovom tekstu predstavljaju lična mišljenja i stavove autorki i autora i ne moraju nužno odražavati i stavove Fondacije „Fridrih Ebert“
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
