Piksijev EXPO na čairu*

Tu fatalističku gnomu, rabljenu u estradnoj izvedbi, u naš fudbal je uneo selektor reprezentacije Dragan Stojković, ne da bi osvetlio svoj muzički ukus već da se, narodski prijemčivo, optimistički izrazi o stanju s povredama dva glavna napadača u osvit Mundijala u Kataru potkraj 2022.

Prst sudbine, po Piksijevom predviđanju, a ne medicinski kadar nacionalne selekcije, doprineo je da se Aleksandar Mitrović i Dušan Vlahović iz rovitosti stave u pun pogon, čak i da u odlučujućoj utakmici za mesto u osmini finala deluju u tandemu i da obojica daju po gol, nedovoljno da se savlada Švajcarska.

Ako su u koloritnu loptu za Evropsko prvenstvo u Nemačkoj ugradili fatum, a ne čip koji sudijama pravovremeno ukazuje da je igrano rukom, onda se danas s tog stanovišta kobi stih Prijovićeve s radošću prepevava na slovenački.

Ni lud, reklo bi se, ne bi rekao Slovencima da će da prođu dalje iz grupe, a kamoli da će na svom meču nade u poslednjem kolu da preoru igralište da ostanu neporaženi protiv glavnih favorita Engleza.

Zaključak se nameće sam po sebi – bilo im je suđeno da tako bude. Po čemu? To možda mogu da obrazlože oni koji gorenavedenu numeru znaju od prve do poslednje strofe.

Po tom rezonu, slovenačku slovensku fudbalsku braću ruka sudbina nije pomilovala.

Reprezentacija Srbije se borila, izgarala je, pretrčala hiljade i hiljade metara, nije, kaže selektor, obrukala ni sveti dres ni zemlju, a zlahuda gospođa ni malićem da je dotakne.

Bar da je samilosno spustila pogled na nju u trećem minutu nadoknade vremena, kolokvijalno rečeno u 90+3, kada je u presudnoj utakmici, gde je samo pobeda imala vrednost, upućen prvi šut ka mreži Danske. Jedini!

Kad se iz fudbalske igre, u kojoj se umećem stavlja kruna na njegovo veličanstvo gol, apstrahuju bajanja, proricanja, crveni konci, ritualno prizivanje sreće, srca na teren, dogovori iz svlačionice, lažne nade i nerealna očekivanja, pred takvim nepobitnim podatkom i sudbina nemoćno uzmiče.

I tu je temeljni problem selektorove rabote.

Piksijeva EXPOzicija, njegovo izlaganje državnog tima svetlosti najveće evropske fudbalske scene, u Nemačkoj je, a pogotovo u poslednjoj utakmici, doživela sudbinu onog autobusa koji se, i s njim na sedištu, zaglavio u pesku ka gradilištu Nacionalnog stadiona na surčinskom čairu.

Lutajući u taktičkim i personalnim opredeljenjima, više se nadajući u pomoć nevidljivih sila i češće se pozivajući na fatalističke predstave koje s fudbalom nemaju nikakve veze nego što se istinski uzdao u svoje izabranike, doveo je do toga da se Srbija jedina u grupi vraća kući.

Nemali je broj onih koji su rekli da će tako biti.

Takva im je, u moru kratkovidih, dalekovida sudbina.

Najnovije informacije o dešavanjima na Evropskom prvenstvu u fudbalu čitajte na stranici EURO 2024.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

* čair kao livada iliti ledina (na turskom), a ne kao naziv sportskog kompleksa u Nišu, koji se tako zove jer je mesto na kome su sada izgrađeni sportski objekti nekada bila ledina koja je služila za čuvanje krupne stoke.