Fudbalsko-crkvena odbrana Kosova

I dokle će nam ti isti političari, bilo da su na vlasti ili u opoziciji – prodavati rog za sveću kada je o Kosovu reč, čak i u sportu. Isti ljudi koji su u Kumanovu, ne pitajući nas ništa, potpisali kapitulaciju i predaju Kosova, sada papagajski ponavljaju: „Ne damo Kosovo nikad i nikome.“ Valjda do sudnjeg dana, koji je sudeći po događajima u svetu sasvim blizu.

A da li ste primetili ko su u Srbiji (pored političara koji kao i uvek deluju iz drugog plana) najveći tzv. borci za srpsko Kosovo? To su bez ikakve dileme Srpska pravoslavna crkva i „pravoslavni fudbalski fanatici“. Stav SPC se može razumeti jer makar i iz Beograda, oni brane „svoje“ svetinje: Gračanicu, Dečane, Pećku patrijaršiju. Ovo svoje pod znakom navoda je u stvari obaveštenje crkvenim velikodostojnicima da i istorija čini svoje i da ti kulturno-istorijski spomenici nisu više samo srpski, još manje albanski, nego je to Svetska kulturna baština pod patronatom Uneska.

Šta je međutim srpskim pravoslavnim fudbalofilima motiv da sve najveće fudbalske predstave u Srbiji pretvaraju u mitinge za odbranu Kosova? I kakve to veze ima sa fudbalom i sportom uopšte? To nije ništa drugo nego čista politička zloupotreba sporta. Srbija je (čitaj: njeni vlastodršci) uz pomoć crkve, protivno svim propisima, svih svetskih, pa shodno tome i srpskih sportskih organizacija, svoje najveće stadione, pretvorila u političke arene, a svoje najveće navijačke grupe u parapolitičare ili neformalne političke organizacije, još bolje reći u nasilne grupe za politički pritisak. Može li iko od tih srpskih fanatičnih „spasilaca“ Kosova dati bilo kakav suvisli odgovor na pitanje: Kakve veze ima fudbalska utakmica Partizan – Atletik Bilbao sa parolom istaknutom duž cele tribine na kojoj je doslovce pisalo – „Ponoć drhti svi junaci Boga mole da s nebesa sjajnu zvezdu spusti dole i da obasja čistom verom sina Hrista, Gračanicu, Devič, Dečane, Zočišta!“

Za FIFA, UEFA i sve ostale međunarodne sportske organizacije, nema razlike između ove verske zloupotrebe sportske priredbe i recimo ideološke poruke sa fašističkom svastikom na stadionu u Splitu, zbog koje je Hrvatski nogometni savez žestoko kažnjen. Jer u preambuli statuta svake pa i naše sportske organizacije stoji naznaka da je to dobrovoljni ne politički, ne verski, ne rasni, sportski savez, pa ko voli nek izvoli.

Zato se u skladu sa viševekovnom narodnom izrekom da od inata nema goreg zanata, postavlja logično pitanje: Kome se to FK Partizan inati kad poručuje UEFA da je Kosovo Srbija. Briga UEFA i za Srbiju i za Kosovo. Oni samo traže da ako hoćeš da učestvuješ u međunarodnoj sportskoj podeli rada, moraš se držati pravila koja važe za sve, bez obzira što se ponekad tumače ovako ili onako. Političari na vlasti uz pomoć „izvođača radova“ na terenu, svojih pravoslavnih fudbalskih fanatika, poslednji put su mitingaški branili bivšu srpsku južnu pokrajinu 2008. Tada se „odbrana Kosova“ pretvorila u rušenje Beograda i paljenje stranih ambasada. Od tada do danas, jedini iole masovniji skupovi u Srbiji su fudbalske i sportske priredbe. Zato se vlastodršci koriste tim sportskim skupovima da preko „svojih produženih ruku“ – udruženja navijača Delije, Grobari, ili kako god se zvali, šalju „naciji poruke“ koje nikakve veze sa sportom nemaju. Kada će političari Srbije konačno početi da menjaju sebe, svoju svest i shvatanja, jer SVET nikada i niko nije uspeo da promeni?

A što se Kosova tiče, najbliži istini je poznati istoričar Predrag Marković, koji je ovih dana izjavio: „Kupićemo Kosovo jednog (lepog) dana“. To je zapravo jedini način da pokrajina ponovo bude naša. Naravno ako Srbija i Srbi do tada prežive gotovo svakodnevnu fudbalsko-crkvenu „odbranu Kosova“.