Gas je vrlo eksplozivna stvar

To je podstaklo stanovnike ove centralnoazijske države da se čak i našale: „Cene gasa u Nemačkoj rastu! Evropa se smrzava! Saosećajni Kazahstanci izašli su da podrže nesrećne Evropljane.“

Sukobi demonstranata sa snagama bezbednosti u više kazahstanskih regiona potrajali su nekoliko dana i rezultovali su stotinama poginulih i hiljadama povređenih na obe strane. Nema sumnje da je udvostručenje cena gasa i benzina bio samo neposredni povod za provalu nezadovoljstva ljudi, a da su pravi uzroci mnogo dublji i dugotrajniji.

Kazahstan je jedna od najnedemokratskijih država na postsovjetskom prostoru. Ovom ogromnom zemljom, od 1991. do 2019. godine, na krajnje autoritaran način vladao je predsednik Nursultan Nazarbajev. On je pre dve godine formalno odstupio, ali je zadržao sve poluge moći, uključujući i predsedavanje Nacionalnim savetom za bezbednost.

I kako se to dešava u represivnim, kriminalnim i koruptivnim režimima, u kojima nema podele vlasti, prave opozicije i slobodnih medija, javljaju se neformalni oblici kritike, najčešće u obliku političkih viceva: „Korupcija ne poznaje granice: Četrdesetčetvorogodišnji rođak šefa lokalne administracije pobedio je na takmičenju za Mis Kazahstana.“

Deveta zemlja sveta po veličini teritorije tako je postala poligon, ne samo za nuklearne probe i ruski kosmički program, nego i za najrazličitije oblike usmenog izvrgavanja ruglu i ismevanja postupaka jedne nesmenjive i osione vlasti. Kako su izgledali svi dosadašnji izbori, najbolje se vidi iz sledećeg vica: „Predsednički izbori u Kazahstanu su kada saznate imena drugih kandidata direktno na glasačkom listiću.“

Kada je Nazarbajev 1997. godine odlučio da novi glavni grad, umesto Almatija, postane Astana, nastala je anegdota: „Da li je tačno da je predsednik, u vezi sa selidbom u novu prestonicu, odlučio da svoju predsedničku palatu pokloni deci? Odgovor je glasio: – Tačno. A banke i telekomunikacije – unucima.“

U čast večitog predsednika, prestonica je preimenovana u Nursultan. Tada se u pola glasa prepričavala šala: „Poslanici su predložili da se novi predsednik Kasim-Žomart Tokajev preimenuje u Nursultan Nazarbajev.“ Još jedna subverzivna invektiva širila se na gerilski način: „Pošto je skromnost vrlina, po Nazarbajevu će se zvati samo glavni grad Kazahstana, a ne cela zemlja.“

Po izbijanju masovnih januarskih demonstracija nastali su novi politički vicevi. Jedan od najčešće izgovaranih ide ovako:

– Gospodine Nazarbajev, izgledate kao mudar čovek. Pa, zašto ste sebi posvuda postavili ove glupe, ogromne, zlatne spomenike? – Dok gomila vuče konopce da sruši spomenike sa postolja, ja ću imati još nekoliko sati da stignem do najbliže granice.“

Na tvrdnju režima da iza protesta stoji zapadna vojna alijansa, koja ubacuje obučene diverzante, odgovarano je ovako: „Podli NATO poslao je 18 miliona međunarodnih terorista u Kazahstan koji tečno govore kazaški jezik!“ ili: „Da li smo dobro razumeli da su teroristi napali Kazahstan i zahtevali sniženje cene gasa?!“ Na sličnu optužbu predsednika Tokajeva o demonstrantima u najvećem gradu u državi, satirična reakcija je glasila: „Predsednik Kazahstana je rekao da je dvadeset hiljada bandita napalo Almati. Obaveštavamo ga da toliko ljudi više nisu banditi nego narod.“ Među protivnicima vlasti čuje se i ovakav komentar: „Prema podacima Centralne policijske uprave Almatija, u protestima je učestvovalo, ne više od dvadeset hiljada demonstranata, od kojih je trideset hiljada privedeno.“

Kakav god bio epilog najvećih unutrašnjih sukoba za tri decenije postojanja Kazahstana, zaključci su se, barem u šaljivo ozbiljnom obliku, već iskristalisali: „Gas je vrlo eksplozivna stvar“ i „Pametna vlast se bori protiv razloga za demonstracije, a glupa – protiv demonstranata“.

Autor je književnik