Foto: Beta/BRANISLAV BOZIĆ/MOIstorijska praksa je pokazala da se vlasti mogu menjati, ali da bez promene sistema ne dolazi do suštinske promene već se sve svodi na onu narodnu „sjaši Kurta da uzjaše Murta“. Isto tako vlasti se menjaju na izborima, a promena sistema je uvek povezana sa nekim oblikom revolucije koja se potom samo verifikuje na izborima čime se stvari uvode u neke legalne tokove.
Pri tome revolucije ne moraju i uglavnom i nisu nasilne već mogu biti poput Plišane revolucije u Čehoslovačkoj ili Revolucije karanfila u Portugalu. Jasno je da Srbiji treba promena nakaradnog sistema koji je od našeg društva napravio toksičnu deponiju koja ubija ljude. Na nama je da uradimo sve da revolucija bude nežna u izvođenju, ali i nemilosrdna po efektima koje će u društvu i državi stvoriti.
U tom pogledu trenutno je najvažnije da se ne prave letnje pauze u protestima već da se pusti da taj proces organski teče i da narod sam diktira tempo. Takođe, nipokoju cenu se ne sme prihvatiti koska brzih izbora pa makar oni bili i beogradski jer će se na taj način napraviti razdor i čitava priča gurnuti u termine predizborne kampanje. Ovo dalje podrazumeva da se nikako ne sme odustajati niti menja spisak zahteva protesta.
Iako je taj spisak manjkav i verovatno bi svako na njega mogao dodati nešto ili nešto skloniti, ali sada je taj aklamacijom usvojeni usmeni dokument glavni legitimitet koji svi mi zajedno imamo. Srećna okolnost je što je na spisku zahteva i onaj o ukidanju nacionalne frekvencije za televiziju Pink.
Da nije bilo toga ova naša tiha srpska revolucija ne bi imala praktično nikakve šanse za uspeh. Naime, Pink je simbol propasti punih trideset godina unazad. Nije bilo društvene i političke tragedije, a da Pink u tome nije imao udela. Od promocije i reklamiranja ratnih profitera, kriminalaca, prostitutki do reklame i potpore bukvalno za svaku vlast. Na ovaj način Pink je postao nešto poput Bastilje u predrevolucionarnoj Francuskoj.
Čisto radi podsećanja, Bastilja je bila kula u Parizu koja je služila kao zatvor mahom za političke zatvorenike. U tadašnjim političkim igrama i nadmudrivanjima oko toga da li će pre vlast da izvede državni udar ili narod revoluciju, udar na Bastilju i njen pad 14. jula 1789. označio je pobedu naroda.
Valja primetiti da nije izvršen napad na kraljevski dvor u Versaju niti na neku drugu državnu instituciju već na omraženi simbol. I upravo je pad tog omraženog simbola označavao pad sistema tako da danas nikome nije previše interesantno to što su Luj DŽVI i Marija Antoaneta zvanično sa vlasti zbačeni 1792. i konačno pogubljeni oktobra 1793. već se pad Bastilje slavi kao nacionalni praznik Francuske.
Otuda je značaj pada Pinka u ovom momentu važniji od pada samog Vučića jer čak i da Vučić sutra ode, a ostane Pink, neće doći do promene sistema. Iz tog razloga je ponoviću to još jednom, ključno da se bez obzira na brojne druge političke izazove i događaje poput najnovije izdaje na Kosovu ne odustane od postavljenih zahteva i da se oni ne menjaju na bilo koji način.
I sam Vučić je svestan tog simboličkog značaja Pinka i otuda je spreman da ga brani do kraja. Videli smo da je u cilju pokušaja umirivanja narodne pobune škola u čitavoj Srbiji praktično ukinuta dekretom, bukvalno preko noći i bez konsultacija sa nastavnim kadrom. Istovremeno Zadruga je i dalje aktuelna i biće završena manje više kada je bilo i planirano, a na ime pretrpljenog „duževnog bola i patnje“ vlast planira da preko Telekoma vlasniku Pinka isplati ogromne pare kroz kupovinu jedne od firmi u kojoj ovaj ima svoj udeo.
Uz to, Vučić je odlučio da ojača simbol zla tako što je u pomoć Pinku poslao i novu televiziju Informer čime jasno pokazuje da se sprema za konačni obračun. Otuda ide i najnoviji narativ o ustašama protiv kojih se bori čitava porodica Vučić uz poruku da su svi spremni da polože i život ako treba, ali da vlast ne daju.
Ulazimo dakle u završnu fazu. Moramo zadržati jednu kolonu kroz koju treba uvećavati potencijalnu energiju narodnih masa. Drugo, moramo se usmeriti prvo ka rušenju simbola Pinka. Dan oduzimanja frekvencije ovom mediju biće u istoriji označen kao dan prve srpske mirne revolucije.
Znam sigurno će mnogi koji ovo čitaju pomisliti da Vučić neće pasti bez fizičkog obračuna i da je nežna revolucija u našem slučaju isključena. I ti ljudi koji tako razmišljaju su možda i u pravu, al ako vlast ne bude htela mirno da se povuče valja na pameti imati stihove Branka Miljkovića: „ko ne ume da sluša pesmu, slušaće oluju“.
Autor je predsednik Narodnog slobodarskog pokreta
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
