Gde greši guvernerka

Pristalice teorija zavere govore da se to odavno znalo i da je razlog za bombardovanje 1999, tj. otimanja Kosova i Metohije od strane centara svetske moći, bila i čista ljubomora prema znanju koje poseduju diplomci, magistri i doktori koji su završili ekonomski fakultet na Univerzitetu KM (Prištine).

A danas – inflacija i kamate u Srbiji nikad nisu bile niže, kurs nikad stabilniji, novčana masa nikada bolja… Banke prelikvidne. NPL-ovi u silaznom trendu. Gotovo pa idealno. Nema šta, ako zaboravimo na „eksces“ sa Deda Avramom, dr Jorgovanka Tabaković je najuspešniji guverner NBS u prethodnih nekoliko decenija.

Da li je baš sve tako dobro ili je daleko od toga, a možda čak i loše? Da li je NBS tu zbog sebe ili, može biti, zbog privrede i građana Srbije? Oni koji veruju u logiku misle da je svaka javna institucija nastala zbog privrede i građana. Shodno tome treba ceniti i rad bilo koje javne institucije ili funkcije, a posebno nekoga ko je najmoćniji u državi. Za neupućene – to nije potonji premijer i sadašnji predsednik Vučić. Gospodar života i smrti u svakoj zemlji, pa tako i Srbiji, jeste čelnik centralne banke, tj. guvernerka dr Tabaković. Ako guverner ne radi dobro, najmoćniji u jednoj državi neće imati moći ni koliko nemoćni, a kamoli najmoćniji – danas Vučić, juče Tadić… a prekjuče Milošević.

Gde je greška u radu guvernerke? Za početak, ona nije guvernerka Bundesbanke, Nacionalne banke Švajcarske, FED-a ili sličnih, već NBS-a. Ona je guvernerka NB u zemlji koja ima raznorodne disbalanse u ekonomiji. Iz prethodnog dvadesetogodišnjeg perioda mogla je da vidi šta nije dobro i šta treba uraditi. Pa šta je trebalo, a nije, i šta treba da uradi?

Prvo, kao istorijska kategorija NBS je nastala, kao i bilo koja druga narodna banka, sa osnovnim zadatkom da obezbedi dovoljnu količinu novca u prometu. Srbija ima tri puta manje novca u prometu od potrebne količine. Posledica ovoga je zastrašujuća nelikvidnost privrede i građana, te predugi rokovi plaćanja. Potrebna količina novca se meri odnosom novčane mase (M2) i BDP-a, a ne likvidnošću bankarskog sektora. Kako je rast novčane mase uslovljen sekundarnom emisijom novca, tj. kreditnom aktivnošću poslovnih banaka, znači da guvernerka nije znala da stimuliše poslovne banke da emituju dovoljno kredita. To što je novčana masa sada veća nego što je bila kada je ona došla ne mesto guvernera, nije uspeh. Povećanje novčane mase je, nažalost, posledica bede stanovništva koja je uslovila rast kreditne aktivnosti prema građanima, a zajedno sa padom cene nafte i smanjenjem uvoza robe široke potrošnje uticala je i na popravljanja odnosa sa BDP-om. Ako je beda stanovništva kreirala dobre rezultate, da li su to onda, i za koga, dobri rezultati?

Drugo, NBS treba da ukine valutnu klauzulu za sve vrste i korisnike kredita (osim za međubankarske kredite i kredite date državi). Bez ukidanja valutne klauzule ne može se ispuniti prvi zadatak, tj. obezbeđenje dovoljne količine novčane mase preko kreditne aktivnosti poslovnih banaka. Zbog valutne klauzule svi gube: građani, privreda i država, a i banke srednjoročno i dugoročno. Jedinu korist, i to kratkoročnu, imaju banke, tj. njihovi do zla Boga neinventivni i pohlepni menadžmenti. Malo je ovde prostora da se piše i o tome da je valutna klauzula u direktnoj suprotnosti sa svim pravnim načelima, tj. da je nezakonita.

Treće, određene vrste kredita treba da uslovi rastom deviznih izvora bankarskog sektora. Naime, odobravanje kredita trgovačkim firmama za obrtna sredstva, odobravanje keš kredita, potrošačkih kredita, kredita za automobile i kredita na dozvoljene minuse privredi i građanima treba da bude isključivo na bazi dinarskih sredstva nastalih prodajom deviznih sredstava NBS-u (onih koji su posledica rasta deviznih izvora bankarskog sektora). Rast volumena navedenih kredita treba da bude jednak iznosu prodatih deviznih sredstava NBS-u. Videćemo koliko će ovo destimulisanje potrošnje blagodetno delovati na spoljnotrgovinski i platni bilans, te javne finansije. Sigurno hoće, a vreme će pokazati koliko.

Četvrto, treba da plafonira (odredi najvišu vrednost) kamatnih stopa i bankarskih naknada, te raspone između kupovnih i prodajnih deviznih kurseva. Da batalimo priču o slobodnom tržištu, kada je deficit novca na tom istom tržištu dve trećine od potrebne količine. Kada su imale problem nedovoljne monetizacije (nakon Drugog svetskog rata), sve evropske ekonomije koristile su mehanizam plafoniranja. Nije samo nedostatak novca razlog koji traži određene granice. Tu je i prirodni monopol koji je dat bankarskom sektoru u vidu emisije kredita, tj. stvaranja novca. Svaki monopol mora da bude predmet kontrole i limitiranja.

Za početak bi to bilo dovoljno. I oni koji misle da su najmoćniji videli bi da nešto mogu da urade. Kada bi još rešili i problem niske cene rada, oličene u minimalcu koji je isto (gle čuda) tri puta niži od statistički prosečne potrošačke korpe, videli bi kako BDP može da raste brže, jače i bolje.

* Autor je ekonomista i preduzetnik, autor knjige „Praktikum za vladu koja želi dobro svojim građanima“