Gde je bila Biljana Ivković?

Oni koji žive od revolucionarne rente ili su stalno pod reflektorima javnosti pa im to služi da stalno ističu svoju vrednost, kao da su u izlogu svojih zaštitnika ili su duboko van očiju javnosti, ali sa unosnim poslovima ili sa popunjenim deviznim žiro računima koji su privilegija odabranih i povlašćenih.

Srbija je endemsko područje za uspešan uzgoj kameleonskih poltrona i licemernih takojevića. Oni su svaku vlast dočekali buketom sa neparnim i ispratili je buketom sa parnim brojem cvetova.

Naravno, kao i u prirodi, i u toj flori i fauni postoji hijerarhija. Od Pere pisara iz administrativnog odeljenja, do gospodina Ninkovića, koji je kod svake vlasti zadužen za otmenost, bridž i pušenje.

Da, demokrate su na vlast došle revolucijom.

To je bio jedini način da se razmontira Miloševićev teroristički aparat koji je uzurpirao državu. Jesu revoluciji prethodili izbori, ali oni su bili samo nužna formalnost, neophodan međučin u završnici naše tragedije.

Ono što je usledilo posledice su izvedene revolucije. Srbija pre i posle Miloševića potpuno su različite u političkom, ekonomskom, socijalnom i spoljnopolitičkom aspektu.

Ali, neželjene posledice revolucije i njeni nusprodukti zasenili su njene tekovine.

Njen otpad postao je toliko radioaktivan da je prouzrokovao mutaciju revolucionara i pretvorio ih u prevrtljive oportuniste i koristoljubive slabiće.

Da, naprednjaci su na vlast došli izborima, ali njihova ideološka misija je kontrarevolucija.

Sve ono što je postignuto posle 5. oktobra napredni kontrarevolucionari pokušavaju ili da formalno ukinu ili da degradiraju.

Naravno, u datom geopolitičkom okviru.

Da mogu oni bi odavno okrenuli leđa EU.

Da mogu oni bi odavno učlanili Srbiju u fantazmagoričnu Evroazijsku uniju. Da mogu oni bi i dalje vodili politiku crveno-crne koalicije. Samo ih spoljašnji faktor, a ne njihova politička opredeljenja, sprečavaju u tome.

Tamo gde imaju prostor za samostalno delovanje, tamo gde prestaju inhibicije zapadnih tutora, tamo gde Srbija prestaje da postoji kao država i pretvara se u prokletu avliju, oni pokazuju svoje pravo lice.

Ima li razlike u načinu govora Sarape i Komrakova, između halucinantnih kolumni Mire Marković i halucinantnih pisama Željka Mitrovića, između uvodnika Politike Ekspres i Informera?

Kuriozitet je da njihova kontrarevolucija ima mnogo više otpada od demokratske revolucije i da je on mnogo otrovniji i smrtonosniji. Analizom tog otpada možemo bliže upoznati karakter ove vlasti.

Branislav Ivković imao je burnu karijeru dok je bio veran Slobodanu Miloševiću. Bio je ministar u dva mandata i lider beogradskih socijalista.

I na jednoj i na drugoj funkciji doživeo je fijasko.

Optužen je da se kao ministar bavio nelegalnom gradnjom i da je istu debelo naplatio, a da je kao „sposoban“ (za bliže objašnjenje reči treba konsultovati šifrarnik „crvene bande“) političar prebacivao državne pare u partijsku kasu.

Njegov najveći domet kao naučnika bilo je formiranje motorizovanih brigade batinaša koji su jurili demonstrante i prebijali članove Otpora.

Kada se vlast promenila, promenio se i Bane. Onog u koga je bogumilski verovao napustio je kada mu je bilo najteže.

Partiju koja mu je sve pružila pokušao je da preuzme, a kada nije uspeo, pocepao je na dva dela.

Pristao je, po diktatu nove vlasti, da dva puta odigra ulogu Belog Preletačevića i na izborima za predsednika dobije deset puta manje od mladenovačkog originala.

Kada se opet promenila vlast, Bane je krenuo da naplati svoje petooktobarske rane, jer je ostalo zabeleženo okom kamere njegovo jadikovanje kako su mu maloletna deca vrištala u stanu dok su „sile mraka i bezumlja“ pokušavale da provale u njegovu zgradu.

Gde je tada bila Biljana Popović? Gde je bila dok su njegova deca vrištala?

To sada i nije toliko bitno. Važno je da Bane ne naplaćuje samo svoje kontrarevolucionarne ožiljke, već i nudi svoje usluge. Naravno, preko svoje žene.

Jer ko bi bolje od nje mogao da artikuliše njegovu mržnju prema onima koji su ga moralno i politički razotkrili? Ko bi bolje od nje mogao da udara ispod pojasa svakog ko joj se nađe na putu, naročito one koji je podsećaju da se udala za prevrtljivca i beskičmenjaka?

Biljana Popović Ivković je lice i naličje naprednjačkog režima. Pinkoidna „novinarka“ koja je naknadno postala gospođa ministarka.

Genijalni Nušić je kroz Živku na duhovit, inteligentan i metaforičan način prikazao ključne osobine tadašnjeg polusveta – neukus, primitivizam, iskompleksiranost. Sve to je na svetlost dana, bez alegorija i hiperbola, iznela sekretarka ministarstva.

Uz nemali dodatak ili u ovom slučaju napred(nj)ak. Živka je svoju surovost pokazala jedino prema zetu Čedi, preteći mu da će ga razvesti od ćerke Dare i proterati ga zauvek u Ivanjicu.

Biljana u sebi poseduje zaprepašćujuću beskrupuloznost, razoružavajuću bestidnost i iznenađujuću nečovečnost.

Da, ona je lice i naličje ovog režima. Oni se bore za pristojnost vređajući oca ubijene ćerke. Oni se bore za siromašne kupujući stanove od nekoliko ari u centru Beograda.

Oni se bore protiv nasilja najavljujući šamaranje političkih protivnika. Oni se bore za decu, a ni onu mrtvu ne ostavljaju na miru.

Današnja omladina smatra da je panonski genije skicirao ovu vlast pesmom „Dno dna“ i da se na toj lokaciji takođe može naći ovaj bračni dvojac. Ja ipak, dok pišem ove redove, tiho pevušim kao večiti podsetnik i životnu opomenu  „Nikad kao Bane, nikad!“

Autor je lekar toksikolog, član Glavnog odbora Demokratske stranke