Gde je diktatura Miloševića i Vučića?

Naš istoričar ovu tvrdnju dokazuje svojim doživljajem političkog razdoblja o kome je reč. U ime cele generacije (!) on piše „proživeli smo skoro sav život u diktaturama“. Ovo je privatan dokaz kao što je moj da sam živeo u jednoj diktaturi i dve demokratije.

Ako ostanemo u ravni iskustva i očiglednosti, teško može da se ospori činjenica da je Tito vladao bez političke opozicije i pluralizma medija. Drugačija reč nije smela da se proslovi, a ako se to desilo, put je vodio u zatvor. Apsolutni vladar u raskošnom bogatstvu.

Šetnje ulicama opozicionih grupa posle 1990. godine, u titoizmu su bile ostvarivane na skupovima i dočecima sa putovanja po svetu aplauzima, da su dlanovi brideli. Ali ovo je toliko jasno svakome ko ima zdrava čula i besmisleno je o tome govoriti. Ipak, ima ima onih koji vide ono što hoće da vide.

Šta Miloševića i Vučića povezuje sa Titom? Ništa. Milošević nije ukidao parlament i u vreme NATO bombardovanja. U političkom poretku od 1990, Milošević i Vučić su birani na državne funkcije u višestranačkom sistemu i u uslovima medijskog pluralizma.

Opozicija ostrašćenim rečima kritikuje vlast, šeta slobodno ulicama i auto-putevima. Gde je tu diktatura Miloševića i Vučića? Ima je onoliko koliko je ima kod Makrona, Bajdena, Putina. Zapravo ima je kod Orvela u onom zaokretu značenja, „rat je mir“, „sloboda je ropstvo“, „neznanje je moć“; a naš istoričar dodaje „demokratija je diktatura“.

Ali ima tu nešto ozbiljnije. I nevažna je politička biografija našeg najvećeg istoričara. Nešto drugo je u pitanju. Nije ovu jednakost između Tita, Miloševića i Vučića izrekao neko u kafani ili na ulici. To je napisao doktor istorijskih nauka, dakle neko ko se kreće u oblasti naučnog znanja. Kad tamo strašno neznanje! NJemu nedostaje pojmovno znanje o dikaturi. I nigde u tekstu ne navodi bilo kakvo značenje ovog pojma pa otuda kvalifikuje demokratski poredak kao diktaturu.

Diktatura obično izrasta u onim društvima gde su ugušene sve političke slobode, gde nema razvijene političke svesti (premda ovo nije pravilo).

Za ovu priliku izdvajam određenje pojma Franca Nojmana iz knjige: „Autoritativna i demokratska država“: „Diktatura za nas znači vladavinu jedne ili više osoba koje prisvajaju i monopolišu vlast u državi, te je izvršavaju bez ograničenja.“ Dakle, monopol vlasti i izvršavanje bez ograničenja.

U iskustvenom izdanju diktatura se po Nojmanu manifestuje u više varijanti. Za ovu priliku navode se dve: „jednostavna diktatura“ gde prioritet dobijaju klasični instrumenti vladavine: policija, armija, državna birokratija i sl. i „totalitarna diktatura“ koja svoje postojanje svodi na brutalnu policijsku kontrolu celokupnog društvenog života, na pretpostavku stroge koncentracije vlasti.

Diktatura je vlast bez šireg kruga pristalica i simpatizera, što nadomešćuje gola sila. Primera diktature je bilo u Evropi između dva svetska rata a posle 1945. u više država: Španija, Grčka i Portugal, oborene 1974. i u Istočnoj Evropi do 1989. godine. Kako je uspelo univerzitetskom profesoru istorije da otkrije diktaturu u Srbiji posle 1990. godine, teško je, zapravo nemoguće odgovoriti.

Autor je naučni savetnik

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.