Gde je početak „bele kuge“

Ti podaci zaista uverljivo govore o tome da se ljudi nižeg i srednjeg obrazovanja, koji odlaze iz zemlje, ipak vraćaju u dobrom procentu kad zarade neki novac, ali visokoobrazovani odlaze definitivno, sa minimalnom mogućnošću da iz svoje zemlje, na daljinu, u vreme sadašnje digitalizacije, rade za stranog poslodavca.

Ali naslov ovog teksta koji glasi „Da neće propasti ni Beograd, ni Niš, ni Novi Sad, već manji gradovi“ je delimično tačan, zato što će u velikim gradovima život ljudi biti gotovo nemoguć zbog zastarele infrastrukture, gustine naseljenosti i saobraćaja, divlje gradnje, potpuno poremećenih faktora održivosti, a posebno vodosnabdevanja. Osim ovoga, tekst ne osvetljava dovoljno jedno isto toliko ako ne i važnije pitanje, pitanje unutrašnjih migracija i nestanak sela koja su oduvek bila motor pozitivnog demografskog razvoja.

O tome su najviše pisala dvojica mojih kolega, vrsnih urbanista, Dr Borislav Stojkov koji još uvek, hvala Bogu, piše za „Politiku“i Branko Bojović koji nas je napustio 2019, do tada živa enciklopedija koji je radio veliki broj regionalnih urb. planova Srbije i Republike Srpske, dugogodišnji urednik stručnog časopisa „Izgradnja.“ Branko je napisao i objavio 1.200 naslova i ostavio obilje dragocenih podataka o ključnim problemima razvoja Srbije u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.

„Da li ima sela u Srbiji“ – bio je naslov teksta moga uvaženog kolege, arhitekte i urbaniste Borislava Stojkova u jednom od subotnjih dodataka „Politike“ još iz decembra 2020. O sličnoj temi, ali sa stanovišta tzv. patologije stanovanja zbog koje se, između ostalog, sela prazne, a u gradovima već decenijama raste divlja gradnja, pisao je 2019 i pokojni urbanista Branko Bojović u časopisu „Izgradnja“.

No da vidimo! G. Borislav Stojkov je bio učesnik konferencije „Urbano ruralno partnerstvo“, koja je održana 26. i 27. novembra 2020 u Lajpcigu. Na toj hibridnoj konferenciji je završena i potpisana „Lajpciška povelja“ od strane 27 ministara EU 3. decembra 2020. Stojkov je u svome izlaganju govorio o tome kakva je situaciji u zemljama tranzicije, a posebno u Srbiji.

Paradoks je, a to je već ranije zaključio i pok. urbanista Branko Bojović, da Srbija ima 28 gradova, plus Beograd, 145 opština i nešto više od 4.500 naseljenih mesta i drugih urbanih i poluurbanih naselja, na prvom mestu sela, sa svojim atarima, koja nemaju nikakav status u zakonu, izuzev moguće mesne zajednice, koja, kako reče g. Stojkov, funkcionišu kao čovek na samrti.

Branko Bojović, konstatovao je još 2019. da naša država bukvalno ratuje sa srpskim seljakom još od 1945 g. najpre prinudnim otkupom, pa obaveznim otkupom, a danas ga satire uvozničkim lobijem i obara mu cene proizvoda. G. Stojkov čak poredi sadašnji zakon koji je nasleđe socijalizma, sa zakonom iz vremena kneza Milana (još nije bio Kralj) iz 1868. godine, koji je napisan po modelu Francuske i Belgije i bio je jedan od najnaprednijih u Evropi.

Po tom zakonu, svako naselje je imalo status opštine , sa kmetom na čelu i Skupštinom koju su sačinjavali svi punoletni građani. Svako je imalo svoj atar koji je bio teritorijalna svetinja, sa svojim izvornim prihodom i prinadležnostima sa kojima su rešavani svi tekući problemi.

Srbija danas ima još uvek nasleđe socijalizma, po kome sve rešava država. Pošto je sve centralizovano, selo je potpuno obespravljeno i pod apsolutnom upravom opštine ili grada, gde prirodne resurse sela koriste drugi. Tako selo može samo iz republičkog budžeta, voljom nekog ministra, ili čak lično Predsednika Republike, da dobije parče puta, most, vodovod ili asfalt, a ne nikakvom zakonskom regulativom.

A scenario je uvek isti, naročito pred izbore. Predsednik polaže negde hiljaditi kamen temeljac i kaže ing. Drobnjaku: „Drobnjak, gde se kriješ? Ajde nađi kako znaš tamo pola miliona evra i napravi ovim vrednim ljudima kilometar i po puta!“ (Aplauz). Zato je pok. Branko Bojović tvrdio, da je rastakanje sela ustvari početak „bele kuge“.

Mladi su odlazili u grad da traže posao, posebno u Beograd, a tamo nije bilo posla za sve, pa da bi rešili bar nešto, počinjali su negde na periferiji divlju samogradnju, a sela su ostala prazna, sa podatkom da tamo sada ima 800 hiljada hektara parloga (u korov zarasle, obradive zemlje) koju nema ko da obrađuje.

Na kraju, što ne reći i to. Srbija i Srbi, pobednici su u dva svetska rata, ali su poraženi u dva posleratna mira. Posebno u poslednjih desetak godina, Srbija ima ogromne probleme u oblasti ekonomskog, regionalnog razvoja, u izgradnji i uređenju teritorija i naselja, u zaostajanju obrazovanja, kulture, zdravstva i gubitku teritorija i identiteta.

To sve su rezultati neuspeha političara, da stvore uspešnu državu. Zato ljudi odlaze i odlaziće još više, jer „istorijsko“ ovo ili ono ili pak „zlatno doba“ koje pominje sadašnja vlast jeste velika istorijska zabluda i prevara.

Autor je arhitekta, Beograd

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.