Gde je ponuda za Vojvodinu?

Svoju ponudu za ovaj najveći srpski panađur, već su počeli da pripremaju političko vašarski trgovci. Organizuju se koalicije, savezi, pokreti, sve da bi pred budućim glasačima izgledali moćniji i brojniji, sa boljom ponudom. Robu za koju misle da ima bolju prođu guraju napred, a sve ono što narod ne treba u ovoj prilici da vidi, ili drže ispod tezge ili je i ne pominju.

Zasad je najviše ponuda vezanih za Kosovo, jer su vašarlije za njih uvek emotivno zainteresovani. Znaju to politički trgovci pa tu robu pakuju u najrazličitija šarena pakovanja, sa likovima svetaca i svete zemlje, grbovima i zastavama. Malo je onih koji pitaju narod na Kosovu šta im treba i da mu pripreme baš to, a da pakovanje ne bude skuplje od ponude. Bojim se da će robu namenjenu narodu sa Kosova pokupiti svi sem njih i da će je čuvati u ormarima i vitrinama do sledećeg vašara, ne raspakovanu. Svi nekako merkaju ono što se na vašarima ne nudi, samo zemlju, bez naroda, jer ne znaju šta bi sa njim. Slično je i sa izbeglicama, svi na vašaru nude diskete sa krajiškim pesmama da narod ima uz šta da plače, a malo je ponuda da ovi stvarno paćenici nađu svoj mir na zemlji srpskoj.

Sa Vojvodinom je slika obrnuta, ponude nema!? Dileme su, ili je Vojvodina u potpunosti rešila svoj ustavni položaj na zadovoljstvo svih njenih građana, naroda i nacionalnih zajednica, pa nema potrebe za posebnom političkom ponudom, ili je preovladalo opredeljenje da Vojvodini i nije potreban poseban politički subjektivitet, pa da iz tog razloga posebne ponude nema. Ni jedno ni drugo, današnji politički trgovci jednostavno nemaju šta da ponude, a ono što treba građanima Vojvodine, nema ko da ponudi.

Šta nude oni na vlasti prilično je poznato. Svoju ponudu neće menjati jer je na prethodnom vašaru imala dobru prođu, preko 60% glasova sabranih u vlasti. Doduše, ta ponuda je prilično bajata i ustajala, nije se menjala još od Koštunice i Tadića i njihovih ustavnih promena, za koje Vojvođani nisu glasali. Treba biti iskren, da vlast tu ponudu u Pokrajini nije pokvarila, a nije ni imala razloga, ležerno vlada ovom plodnom ravnicom. To ipak ne znači, da nema prostora, naročito potrebe, za političkom promenom u Vojvodini. Rezerve su, prvo u razbijanju straha i manipulacija režima, počev od toga da su žuti krivi za globalnu finansijsku krizu, a da su naprednjaci izvukli svet iz recesije. Pripremajući se za čuveni program reformi, prvo su na sva zvona oglasili da je Srbija pred bankrotstvom i da joj spasa nema. Onda se pojavio Betmen na zavejanom autoputu, prvo spasao Srbiju, a zatim je potpuno izvukao iz katastrofe. Da oni nisu došli na vlast ne bi bilo penzija, narod bi gladovao, škole i bolnice ne bi radile. Usput je uhapsio najmoćnijeg srpskog tajkuna, da pokaže narodu da se ničega ne boji. Posebna je priča sa bajkama nikad nam nije išlo bolje, više autoputeva od Tita, a tek od Karađorđa, korupcija koja se tek razmahala, rast BDP koji se od 2014. nije pomerio sa mesta, otimanje penzija. S druge strane, opozicija je izdajnička, hteli su namerno da unište Srbiju. Svo zlo u Srbiji je počelo petim oktobrom, a devedesete su namestili strani zaverenici i domaći izdajnici. Preplašen narod neće da glasa za izdajnike, koji bi upropastili i ovo malo što je preostalo od devedesetih, a evo sad nam ide nikad bolje. A da ipak pokvarimo, za početak manipulacije i laži. Tu je najveća rezerva, naravno uz uslov slobodnih medija. Taman se strah počeo da razbija, onda je vlast izvukla sigurnu kartu, Kosovo, Vučić hoće da reši jednom zauvek, a izdajnici iz opozicije ne daju.

Druga rezerva su apstinenti, jer ne veruju ni vlasti ni opoziciji. Ne mali rezervoar glasova je kod pripadnika nacionalnih zajednica. Vlast je mudro kod njih postupila, dajući ministarske i druge fotelje njihovim liderima. To je puno isplativije nego da su oni na suprotnoj strani i da njihova pitanja rešavaju pod pritiskom. Za sad se pokazala uspešna taktika, ponudi dobra mesta svim protivnicima, ko prihvati može da uživa, ko ne prihvati čeka ga žrvanj i blato režimskih tabloida i nacionalnih televizija.

Šta može da ponudi koalicija Saveza, kad su u njoj Obradović i Stamatović protivnici bilo kakvog političkog subjektiviteta Vojvodine? Najveći gubitnici, ove šarene skupine, u svom uporištu u Vojvodini biće demokrate. Teško je zamisliti da program Saveza, gde se ne pominje Vojvodina, sem ako nije u onoj tački o turizmu, može u Pokrajini da pređe cenzus.

Stav Tadića je poznat, još od obilaska arheoloških nalazišta u danu kada se usvajao statut Pokrajine. Koalicija 381 takođe ne pominje Vojvodinu. Janković je imao znatnu podršku, ali se pokazao kao nepouzdan partner, te ona sada rapidno opada. Da bi bar formalno pokazao interes za Vojvodinu u koaliciji se pominje Vojvođanski pokret, organizacija koja je davno prestala sa radom. Da je obnovila svoju aktivnost nije nigde zvanično zabeleženo niti javno obnarodovano.

Ostali su Čanak&Čeda, mudro ćute u hladovini vlasti, da im se puter ne istopi i čekaju da prežive. Kako će proći na sledećem brojanju, zavisi i od njihovih manipulacija, a tu kapacitet ni njima nije mali.

Ima li spasa za Vojvodinu? Ima, istog kao za čitavu Srbiju. Da se pojavi neka stvarno demokratska politička organizacija sa realnim programom, koji će prvo priznati njenu samosvojnost, a onda je pustiti da se sopstvenim resursima i snagama razvija, poštujući sve principe solidarnosti. Ovakvih za sada na vidiku nema. Druga je mogućnost da se ideje Vojvodine, sa najvišim stepenom političkog subjektiviteta, samoorganizuju i građane izvuku iz letargije. Vojvodini je potrebna respektabilna politička snaga sa kojom bi se moralo razgovarati, pa i pregovarati. Takvi su zasad čuvari vatre u nevladinim organizacijama, koji su ipak nejaki da istrče na vetrometinu, a da se plamen ne ugasi i oni sa njim.

Nije ništa bolji položaj i ostalih delova Srbije, koja se demografski suši kao jezero čija je brana pukla pa se voda povlači sa rubova, a za njom ostaju ispucala sušna polja. Ostaju ostrva, pored najvećeg, onog beogradskog, novosadsko, kragujevačko, niško i tu i tamo sprudovi. Očito da je brana u Beogradu, pa se tu gomila sve ono što beži, a ono što ne uspe, spas traži preko granice. Primera radi, prostorno jedna od najvećih opština u Srbiji, Kuršumlija, ima budžet manje od 1% beogradskog. Čudi li vas onda što svi žure u Beograd. A da Kuršumlija ima budžet od 2% beogradskog i da može sama da reši bar nešto od životnih problema građana, mnogi bi ostali u zavičaju. Ovako?

Srbija vapi za demokratijom i decentralizacijom. Pa da malo pomognemo. I mi iz Vojvodine i vi iz Kuršumlije.

Autor je profesor u penziji iz Novog Sada