Gde je pozorište u Surčinu koje vidi samo Ana Brnabić?

Zbog te neistine izjavljujem: Kao Demokrate, ispregovarali smo 2010. godine sa Narodnim pozorištem u Beogradu da Surčin postane njihova scena, kako bi što veći broj njihovih predstava mogao da živi i što veći deo ansambla bude radno angažovan.

Tako rade velika pozorišta u svetu.

Tako se rešava problem „tesnog meseca“ kada veliki repertoar ne može da stane u 30 dana na glavnoj sceni.

Nadahnuti ovom idejom, veliki Zadružni dom rekonstruisali smo tako da je prvo dobio kupolu iznad pozornice po kakvoj se u svakom gradu prepoznaje zgrada pozorišta, ako ga ima.

U nju je trebalo da scenska mehanika (cugovi) odnosi i iz nje donosi ono što se tokom predstave scenografski menja, nekada veoma brzo. Iznad ulaznog hola smo napravili likovnu galeriju sa velikom terasom.

Šest prostorija za šminkanje i boravak glumaca, podbinski i predbinski prostor za orkestar, multimedijalni prostor od 300 kvadrata iznad velike sale, balkon u sali, povezali sve sa izvanrednom bibliotekom i u jednom krilu kompleksa otvorili primereni restoran sa modernom kuhinjom.

Nazvali smo ga „Teatar“, kao umetnički klub opet po ugledu na ugledne.

I u Surčinu bi, u toj omanjoj radnoj zajednici bilo zaposleno nekoliko glumaca i uz podršku beogradskih umetnika i fundusa, izabranih amatera ili otkrivenih naturščika proizvodile bi se dve-tri premijere godišnje.

Jer Surčin je imao jako amatersko pozorište „Branko Radičević“ koje je pobeđivalo na vojvođanskim festivalima 50-ih godina.

A onda, 25.05.2012. godine, iako je DS pobedio na tim izborima, SNS i SPS pomoću mafije fizički preuzimaju vlast u Opštini Surčin, lome prostorije, prekidaju konstitutivnu skupštinu i otimaju odbornike.

Od tada su redom uništavali sve što je ovde opisano (a i šire u opštini).

Umrtvili su Dom zdravlja, devastirali park u Surčinu i ribnjak u Bečmenu, srozali „Bojčinsko leto“ u Progaru, umesto da dovrše srušili su sportsko-kulturnu halu koju su demokrate započele u Dobanovcima, zaustavili su kanalizaciju, omafijašili opštinski rudnik peska u Jakovu.

Sve police sa knjigama izbacili su iz biblioteke na ulicu, a prostor ispregrađivali u kancelarije.

Isto su uradili sa galerijom, prostorom za glumce, salom iznad sale, i najzad i sa „Teatrom“.

No najtužnije je što su smanjili pozornicu, jer ne znaju za pravilo da bina treba da zauzima 2/3, a gledalište 1/3 zajedničkog prostora.

Od pozorišne scenske mehanike i pozorišne rasvete nema ni pomena.

Oni tu salu i ne zovu pozorišnom već „svečanom salom“ , u koju dovoze ucenjeni i zaplašeni narod na mitinge, za čega im je dovoljna veličina pozornice na koju staje govornica.

Neko je podvalio nesretnoj premijerki, da se ovom izjavom približi jednom surčinskom naprednjaku koji se tokom “Bojčinskog leta“ proslavio rečenicom: „Samo da prođe ta kultura“.

I evo prošla je. Brnabićeva je u šefovo ime zatvorila, ne pozorište, nego kulturu u Opštini Surčin, a bojim se i šire.

Autor je diplomirani pozorišni producent i predsednik Opštine Surčin u periodu 2005-2012.