Gde je Slovenija, a gde smo mi?

Srećan jer je Bled stvarno lep biser prirode i odličan balans između prirode i „prirodne“ i kontrolisane urbanizacije istog. Srećan jer vidim koliko Slovenija i Slovenci vole svoju državu i koliko je čuvaju uređenjem iste. Uređena država pravilima i propisima koji i građani i država – poštuju.

Tužan sam jer imamo i mi lepu zemlju i prirodu, ali je sami alavo i bez milosti uništavamo kroz neplansku i divlju gradnju, kao na Divljem zapadu nekad.

U šta su se pretvorili Kopaonik i Zlatibor svi znamo, a izgleda da su Divčibare sledeće na listi. Štaviše, imamo državu koja ne da ne ide stopama Slovenije, već sopstvene zakone i propise ignoriše zarad brzog bogaćenja povlašćenih članova vladajuće kaste. Oteli su prvo deo Beograda, pa planine, a sledeće su zemlja i reke.

Pitam se da li ima litijuma u Sloveniji? Možda ima, ali to nikoga ovde ne zanima. Slovenci vole svoju zemlju, najviše prirodu, i to se vidi na svakom koraku, od Ljubljane do svakog malog sela. Njima taj prirodnjački turizam donosi mnogo više nego što bi litijum kroz rudnu rentu doneo. Svuda su stranci sa kamperima, biciklima i kanuima.

Gde je Slovenija, a gde smo mi? Stanje slovenačkog društva je vidljivo na Bledu, a našeg na Zlatiboru. Naša Vlada i vladajuća garnitura propagira i gura reke i prirodne resurse zemlje u ruke ekološkoj katastrofi u najavi zvana Rio Tinto. To je prosto nezamislivo u Sloveniji.

Da li je grešno pomisliti da je vreme da nas okupiraju Slovenci i da od Srbije naprave malu i „dosadnu“, ali lepu i uređenu zemlju, kao što je njihova. Da li bi to bio čin izdaje ili čin patriotizma, ostavljam vama da dođete do odgovora na to pitanje.

Igor Ranković,
iz Bleda, Slovenija

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.