Gde je srpsko „ostrvo spasa“?

Bilo bi nasušno da nešto slično bar pokušamo, možda i sprovedemo i na nacionalnoj ravni! Jer, u životu – osobito u politici, poslu, ali i u ljubavi – valja biti delatan, aktivan. Nikako malodušan, već zahtevan, poletan.

Putovati a znati kuda, koliko, kada, kako, čime i, naročito – s kim. Rušeći smelo prepreke na trasi ka boljem, novom. Razmičući horizonte.

U Srbiji, biće nam još lošije nego što je danas jedino ako se ne mičemo, izbezumljeni – ako nastavimo dezorijentisani da stojimo (kao) ukopani, dopuštajući da nas neprekdno obmanjuju da je „napredak u toku“.

Ostanemo li statični, potonućemo potpuno, propasti zasigurno. Ali, za sada, građani su mahom neorganizovani i neodlučni jer im se političke alternative vladajućoj garnituri čine mutnima, nestabilnima, nekoherentnim, već viđenim.

Međutim, ovde više nisu u pitanju ni (kvazi)patriotizam, ni „spoljni faktor“, ni tzv. evropski put, ni Kosovo i Metohija, ni „prva“ i „druga“ Srbija, ideološki jaz, ni različite političke opcije, ni nečije partijsko opredeljenje.

Posredi je opstanak zdravog razuma, borba za kakvo-takvo očuvanje već uveliko načetog fizičkog i psihičkog zdravlja naroda.

Ne samo pandemijom, populizmom, primitivizmom, ekološkom pošašću – nego prvenstveno okružujućim svekolikim zlom.

Društvo je prožeto većinskim siromaštvom, izmanipulisano i duboko kriminalizovano, iz temelja neustavno i neregularno.

Država se svela na truli politički metež, na neistitucionalni, lični posed. Bukti što ne sme da gori, a buja ono što bi trebalo što pre zapaliti.

No, ima i gledišta da je preterano konstatovati da je Srbija „pod“ klasičnom diktaturom – onakvom kako je definišu udžbenici i poznaje praksa – čak, vele, da nikakve diktature ovde danas i nema!?

Svojevrsni „hibridni režim“, šta li? Da, po navodno najgorem scenariju, mi „samo“ ubrzano klizimo ka nedemokratskom socijalnom miljeu (sic!).

S druge strane, Srbi i ostali s kojim ih na tlu Srbije povezuje zajednički život, višekratno su dokazali da se ortodoksna autokratija njenim protagonistima na koncu obije o glavu.

Posebno bi se tô ispoljilo na tlu Evrope – pa i na Balkanu – početkom 21. veka. Sva je prilika da se zbog toga u Srbiji vladalački forsira – razvija, metastazira – jedno uspavljujuće, prevashodno podmuklo „bensedinsko“ beznađe.

Upravo taj proces koji se, u više slojeva i vidova ali neprekidno u istom pravcu – čas pritajeno, čas javno odvija pred našim očima – dugoročno je opasniji, po građane i društvenu celinu pogubniji.

Vladalačka klika i njen lider kao da (vele)majstorski poznaju ovdašnju preovlađujuču narodnu psihu i mentalitet, naše nacionalne motivacione mehanizme – primenjujući do sada delotvorne instrumente latentne – neretko i ogoljene, kad procene da bi bili celishodni! – represije, kombinovane s mestimičnim opštim ili selektivnim sitnim potkupljivanjem građana i drugom oblicima vešte demagogije.

Iz svih pobrojanih razloga, tek kada kročiš iz tog ćorsokaka – postigneš stvarnu ili mentalnu distancu od dnevnopolitičkih laži i stalnog ispiranja mozga – možda jasnije uočiš da ima i drugih staza kojima se može izglednije ići. I kolektivno i individualno.

Da bi se potražila, pa i pronašla ona iole prâva, makar i ne bila ravna, lagodna i kratka, do kraja izvesna putanja. Dakako, u sadašnjoj, „savremenoj“ Srbiji 21. veka nasilna promena vlasti je načelno neprihvatljiva, necivilizacijska, protivustavna a i konkretno neizvesnog ishoda.

Opet – najšire uzev – postojeći izborni uslovi su teško nepravedni, kanali prekomernog nedopuštenog uticaja kako na političke protivnike, tako i na sve građane brojni i uhodani, a režimski mediji zaključani naročito za autentične opozicione predstavnike. Caruje jaka i sveobuhvatna kontrola nominalnih kontrolora.

Pa su rezultati glasanja na budućim prolećnim izborima maltene unapred poznati – osim, valjda, u Beogradu. Stoga, pošto vreme strmoglavo „curi“, ne bude li se u najskorije vreme ukupna predizborna slika korenito – normativno i faktički – poboljšala, osobito u smislu da svi mediji budu jednako dostupni kako (i) za opoziciju, tako i za besprekorno nezavisne intelektualce – (pre)ostaju nam jedino, kao ozbiljno sredstvo pritiska na političku vrhušku, uporne masovne ulične demonstracije s rafiniranim sveobuhvatnim programom i što šira građanska neposlušnost.

Ako uopšte ima „kritične mase“, „kapaciteta za akciju“ (Hana Arent) – promišljanja, svesti i volje za tako nešto. U cilju slobode, istine, moralnog, prâvog prava, države koja objektivno funkcioniše vršeći valjanu javnu službu, u ime izgradnje zelenog, najzad procvetalog društva – pronalaženja našeg vlastitog ostrva spasa, dostojnog života.

Ili ćemo u očima globalnog, planetarnog poretka – koji je i sâm u procepu krupnih grumena hladnoga (ponegde i onog „vrućeg“!) rata, bolesti, nasilja, dubokih ekonomskih kontroverzi i varirajućih javnih politika – ostati ono što sada uglavnom (i) jesmo: marginalna amorfna masa čiji političko-partijski glavari glume brigu na nacionalne i državne interese – „nesvrstanost“, „srpski svet“, „principijelnost“, „mali Šengen“, „evropejstvo“ i „evropeizam na pragu“. Ipak, „tamo gde nema nade, ne može biti ni nastojanja“ (Semjuel Džekson).

Autor je profesor Pravnog fakulteta u Beogradu.