Gde nam je dan nestalih?

Na ljude kojima se u oružanim sukobima izgubio trag i na njihove porodice koje dekadama žive u agoniji, jer ne postoji politička volja da se reši pitanje nestalih.

I potpuni laici su primetili da u javnim istupima funkcionera ima mnogo ispraznih reči kada su u pitanju ratne žrtve. Decenijama pratimo određene postupke i načine ponašanja vlasti, deklarativno razumevanje za porodice žrtava. Ali praksa pokazuje suprotno. Država nema sluha za patnju porodica. Da je tako, postojao bi prirodan zakon koji bi u celosti odredio prava porodica žrtava. Ovako, žrtve su ostale bez pravde, a njihove porodice bez pravne, psihološke, materijalne i svake druge podrške.

Nobelovac Džon Galsvorti (John Galsworthy) je napisao da „u ovom svetu čovek ne može očekivati sažaljenje ako za njega nije platio“. Ratne žrtve su platile visoku cenu, ali nisu dobile sažaljenje države. Posebno se to odnosi na nestale ljude. Nepobitna je činjenica da su oni bili skrajnuti, što je vidljivo iz obrazloženja vlasti zbog neophodnosti donošenja Zakona o prinudno nestalim licima.

Moram da najpre konstatujem da je iako zadocnio, ovaj zakon dobrodošao. Potom da se zapitam: da li je zakon samo marketinški potez pred izbore? Na ovom mestu želim da podsetim da na Kosovu porodice ratnih žrtava primaju mesečnu apanažu. I upitam: kome decenijama nije u interesu da se isti obrazac primeni u Republici Srbiji?

Kod brojnih porodica nestalih ljudi vidljiv je skepticizam da će se zakonom obezbediti sveobuhvatna prava porodicama žrtava. To ne treba da iznenađuje, jer poodavno čekamo da se donese jedan toliko neophodan zakon za jednu tako ranjivu grupu. Lično smatram da će ovim zakonom porodice dobiti još jedno Aleksandrovič Potemkinovo selo. Drugim rečima, njihova prava će biti okrnjena odnosno simbolična.

Na kraju, ukoliko naš odnos prema ratnim žrtvama ostane isti, problem nestalih ljudi ostavićemo narednim generacijama. A istorija će zapamtiti političare koji nisu rešili ovaj problem. Iako često (ponekad čak sa ponosom) ističu da je više od trećine nestalih ljudi na prostoru bivše Jugoslavije uistinu srpske nacionalnosti, do danas se političari u Republici Srbiji nisu udostojili da barem ustanove Dan prinudno nestalih ljudi. Što je veliki omašaj. Jer, ne meri se razvoj jedne države po visini prosečne zarade, već po njenom odnosu prema žrtvama.

Autor je istoričar