Gde počinje Srbija, prestaje logika

Negde u to vreme u centru Beogradu pričali su predstavnici radnika, poslodavaca i države o tome koliko bi minimalna zarada trebalo da bude u Srbiji naredne godine. Svake godine u ovo vreme ista je priča.

Sindikati su ovog puta predložili da to bude 39.000 dinara mesečno, privredi je, kao i uvek, to mnogo. Država je rekla 35.012 dinara. Kako država, odnosno Aleksandar Vučić kaže, tako obično i bude. Možda koji dinar više, čisto da nema ko šta posle da prigovori Vladi, da nisu bili spremni na kompromise, da bude kako eto „predsednik je rekao toliko, ali mi smo, evo, odlučili da to bude malo više“.

Predstave vlastodržaca u našoj zemlji, naročito vrhovnog komandanta, postale su kao one romantične komedije koje snimaju američke produkcije poput Holmarka. Neka C produkcija, glumci nekada dobri, nekada osrednji, dosta para uloženo, ali predvidivo.

Tako je u tim romansama – nisu se dugo videli, onda je ona došla u svoj rodni grad i srela ga nikad lepšeg, zaljubili se ponovo, posvađali za trenutak oko neke gluposti, ali na kraju pomirenje, poljubac i srećan kraj. Uvek isti scenario. Ne može da omane.

Tako i naša vlast. S tim što se uvek zna ko je glavni glumac, on se ne menja, ostali sporadično, po potrebi. I tekst se doduše samo malo koriguje. Ali predstave su kao i u romansama – predvidive.

Tako smo i ovu o minimalcu viđali ranijih godina. Mogu sindikati da predlažu do mile volje da minimalac mora da stigne potrošačku korpu, a privreda da se ne slaže sa tim – biće kako je odlučio Vučić, a on je još u julu rekao neka to bude 300 evra. I biće.

I svima super. Sindikati kao nisu zadovoljni, ali ćute, jer je povećana cena rada, u fazonu su naredne godine ako ne bude „e, onda ćete da vidite šta vas čeka“. Privreda kuka, ali im vlast malo podigne neoporezivi deo i „mirna Bačka“. Radnici isto zadovoljni, dobiju tri hiljade više na siću koju već imaju, idi bre, znaš koliko je to.

Zadovoljni, ali malo sutra. Radnici će nastaviti da kukaju, ne samo tih 350.000 koliko ih navodno prima minimalac, nego svih onih do četvrtine građana ove zemlje koji žive na ivici siromaštva. Kukaju na sva zvona da sa tim ne mogu ništa, jer realno šta možeš u Srbiji da kupiš za te pare. Koji pristojan i dostojanstven život?!! Kad smo ga poslednji put u Srbiji imali?!

I ta kuknjava se nastavlja, u nedogled, po kafanama, prevozu, ulici.

Vide da za 300 evra ne mogu da kupe ni osnovno što im treba, a kada im crkne televizor ili veš mašina nastaje pakao. Nema više ni majstora koji to popravljaju bud zašto, pa vagaju da li je bolje to ili kupiti nov. A za nov bolje da odu u Mađarsku ili Rumuniju, jer su ovde udruženi monopolisti digli cene tehnike u nebesa, da su sada jedino Islanđani ispred nas. Druge smo pretekli.

Za 16 odsto je skuplja elektronika u Srbiji od evropskog proseka. Za 17 odsto više nego u Švajcarskoj, za 21 odsto više nego V. Britaniji? Da li je realno da nam je BDP za dve trećine manji od evropskog proseka, a tehnika skuplja nego u bilo kojoj drugoj državi Evrope, osim Islanda? Da li je realno da gorivo točimo u BiH? Da kupujemo kačkavalj u Norveškoj jer je jeftiniji nego kod nas?

Da li je realno da je država više majka stranim investitorima koji su zaštićeni ko beli medvedi tako da ni inspekcija ne može da im uđe, a da je radnicima maćeha? Dokle će sindikati da ćute, a radnici da gunđaju i trpe.

Dok su pojedini sindikalci podmireni, dok država pravi svoje, jasno je da će da ćute. Radnici će nastaviti da gunđaju i to samo dok im Vučić ne pošalje ministra ili sam dođe u dvorište pa nešto obeća. E, onda oni kažu, „svaka čast, obećao je, on će i da ispuni to obećanje“ i idemo dalje. Još jedna uspešna predstava za raju. Nije važno što srećnog kraja nema, bitno je obećanje.

A to što si, radniče, prošle nedelje pobacao paradajz u kontejner jer država ne vodi računa o tebi? To što ti kasne subvencije, što ti ne isplaćuju zaradu, što si decenije skapavao radeći za bedni minimalac? I dalje veruješ u prazna obećanja?

Tako da, u pravu je Zoran, nema tu logike – nestaje kako počnemo priču o Srbiji.