Gde su danas prava žena u Srbiji

Ako prava stavimo u kontekst dostojanstvenog života (što je takođe osnovno pravo), uprkos samohvalama o ekonomskom progresu i „zlatnom dobu“, podaci govore da 7,2 odsto stanovnika ima potrošnju ispod linije apsolutnog siromaštva, a tek oko četiri odsto ostvaruje pravo na novčanu socijalnu pomoć. Svaki četvrti građanin je u riziku od siromaštva, a osećaj subjektivnog siromaštva dele čak dve trećine.

Žene su ekonomski neaktivnije, manje zaposlene, prisutnije u neformalnom zapošljavanju, manje plaćene za isti rad, tri puta češće nego muškarci primaju minimalnu penziju.

Položaj višestruko marginalizovanih žena – Romkinja, žena sa invaliditetom, seoskih, siromašnih, starijih, izbeglih i raseljenih, smeštenih u institucije, žrtava svih oblika rodnog nasilja, kao i brojnih drugih, izrazito je nepovoljan.

Deluje da je najlakše usvojiti dobre zakone, ali je u Srbiji i to „nemoguća misija“. Izmene i dopune Zakona o zabrani dsikriminacije pokušane su bez javne rasprave.

Izmena Zakona o rodnoj ravnopravnosti traje od 2016, a poslednji nacrt umanjuje neka već dostignuta prava. Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom sadrži diskriminatorne odredbe, zbog čega su podnete dve inicijative za ocenu ustavnosti i zakonitosti. Na desetine strategija i akcionih planova imaju slabu realizaciju, a o njihovim stvarnim rezultatima uglavnom nema podataka.

Rasprostranjeni su stereotipi i predrasude prema ženama, od upotrebe jezika do državnih kampanja, poput „Dosta reči, nek zakmeči“ i „Rađaj, ne odgađaj“.

Mediji su puni seksističkih i mizoginih izjava, koji dolaze i od visokih državnih funkcionera, fakultetskih profesora, verskih lidera i drugih javnih ličnosti, uz gotovo nikakve posledice.

Iako je Zakon o sprečavanju nasilja u porodici doneo pozitivna rešenja i uslovio povećano prijavljivanje nasilja, obavezna procena bezbednosnih rizika nije smanjila broj žena koje su ubili njihovi partneri i članovi porodice. Zabrinjava to što je u svakom trećem slučaju ubistva nasilje prethodno bilo prijavljivano institucijama.

Pogoršana je situacija u pogledu efikasne istrage, krivičnog gonjenja i kažnjavanja nasilja, jer se odbaci više od dve trećine prijava, a kazne su uglavnom uslovne, bez ikakvog nadzora.

Iako svaka žrtva ima pravo na dostupne i kvalitetne opšte usluge podrške – psihološku, pravnu, finansijsku, stanovanje, zapošljavanje, pomoć oko brige o deci – one su sasvim retke, niti znamo šta je sadržaj „individualnih planova zaštite i podrške žrtvama“. Istovremeno, ne priznaje se doprinos i ne podržava rad specijalizovanih ženskih organizacija, što upečatljivo potvrđuje nezakonito uspostavljanje nacionalnog SOS telefona u ustanovi socijalne zaštite.

Nije izmenjena definicija krivičnog dela silovanje, koje postoji samo ako je izvršeno upotrebom sile ili pretnjom, dok se drugi oblici prisiljavanja na seksualni odnos smatraju nedozvoljenim polnim radnjama, za koje je propisana novčana kazna. Izrazito je mali broj prijava svih seksualnih delikata, a još manji broj osuda.

I novo krivično delo seksualno uznemiravanje malo se prijavljuje i još manje kažnjava, iako istraživanje potvrđuje da predstavlja iskustvu svake druge žene u Srbiji. Tek usvojenom krivičnom delu proganjanje dodata je i reč „uporno“, što relativizira značenje i otežava dokazivanje.

Nema zvanične statistike o rasprostranjenosti prostitucije, niti sistemskih mera zaštite žena u prostituciji od nasilja ili programa za izlazak i ostvarivanje alternativnih prihoda. Iako je kažnjivo i „korišćenje usluga“ prostitucije, pet puta je češće kažnjavano „odavanje“ prostituciji.

U poslednjih deset godina Srbija je prvenstveno zemlja porekla žrtava trgovine ljudima, koje su eksploatisane na njenoj teritoriji i u inostranstvu, a među decom žrtvama gotovo isključivo su devojčice.

Dosadašnji napori da se teme rodne ravnopravnosti sistematski uvedu u školske programe bili su neuspešni, pretežno prisutni kroz izolovane aktivnosti i izbornu nastavnu. Na taj način mladi ostaju uskraćeni za važne obrazovne sadržaje i materijale. Zbog toga su sve učestaliji izveštaji o nasilju u partnerskim vezama mladih.

Ne smanjuje se ni broj porođaja devojaka od 16 i manje godina, koji je čak 26 puta veći u romskoj populaciji.

Svaka četvrta žena u Srbiji nikada nije koristila kontracepciju, a moderna kontracepcija nije dostupna na recept. Za to vreme Srpska pravoslavna crkva vodi kampanju za zabranu abortusa, nazivajući žene „čedomorkama“, a predsednik države se bavi dodatnim zahtevima za ograničavanje prava žena da donose odluke o rađanju.

Konačno, otvoreno je neprijateljstvo prema braniteljkama ljudskih prava, kojim se normalizuje okruženje u kom je moguće (i direktno) nasilje.

Zbog svega navedenog, Komitet Ujedinjenih nacija za eliminaciju diskriminacije žena uputio je Srbiji 72 preporuke za 25 oblasti i tema na kojima treba da radi u naredne četiri godine.