EPA-EFE/ANDREJ CUKICDok sam bio mlađi, posebno dok sam bio na studijama, povremeno sam odlazio na fudbalske utakmice a ređe sam posmatrao i košarku uživo. Danas se moje interesovanje za sport svelo samo na povremeno gledanje izveštaja sa nekih utakmica i povremeno pročitam naslove u dnevnim novinama ili na računaru o dešavanjima na tim utakmicama.
Sećam se koliko smo bili srećni kada bi naša košarkaška reprezentacija pobeđivala sve one najjače košarkaške reprezentacije na svetu i često osvajala najviša odlikovanja na raznim svetskim takmičenjima pa i na svetskim prvenstvima i na olimpijadama.
A danas, danas još uvek imamo nekih uspeha ali je to daleko od onog nekadašnjeg. Pitam se šta će biti za nekoliko godina, šta će biti za deset godina i da li o tome neko sada razmišlja?
Neposredan povod za ovo moje razmišljanje je taj što sam pre nekoliko dana pogledao poslednju četvrtinu košarkaške utakmice između Crvene zvezde i Partizana. Kada se utakmica završila voleo sam da nisam ni to gledao, a evo zašto.
U imenima naših slavnih timova se nalaze i nazivi poznatih kockarnica kojih ima na svakom mestu u našem gradu i u našoj zemlji. To znači da su oni njihovi sponzori, što se i pokazalo stalnim prekidanjem toka utakmice radi emitovanja reklama tih kockarnica. A zna se kockarnice ne regrutuju akademike i one produkuju jednu drugu grupu ljudi. Jednostavno ne idu mi zajedno kockarnice i sport koji propagira pre svega zdrav život.
Drugi razlog mog razočarenja je da su u oba tima igrali uglavnom strani igrači. Pogledam izveštaj u novinama i vidim da od 12 igrača Partizana, koliko čini jedan košarkaški tim, devetorica su stranci a samo trojica naši igrači, a i oni su retko ulazili u igru. Slično je bilo i u Crvenoj Zvezdi.
E sada, posle ovog saznanja ponavljam ono pitanje sa početka ovog teksta ko će sačinjavati, odnosno, ko će igrati u našoj košarkaškoj reprezentaciji za deset godina. Sa kime ćemo mi tada moći da igramo.
Verovatno će se tada postavljati ovo pitanje ali će tada biti kasno. O tome treba razmišljati sada.
Ne sporim da je strancima dato pravo da igraju u našim timovima, isto tako ne sporim da oni mogu da igraju i dobro ali ne znam u čemu je čar posmatrati naše timove u kojima igra većina stranaca ili igraju sve stranci.
Ja hoću da gledam moju Zvezdu i moj Partizan u kojima će igrati neki Kićanovići, Slavnići, Dalipagići … To su moji timovi za koje ja navijam. Ako neko želi da posmatra i uživa u virtouznoj igri stranih igrača neka posmatra strane timove, neka posmatra timove američke lige, a to je makar danas moguće na našoj televiziji.
Druga stvar koja mi je, moram da priznam veoma čudna, je angažovanje pojedinih stranih sportista u individualnim sportovima, što se, za sada, posebno odnosi na neke borilačke sportove.
Nije mi jasno kada angažujemo nekog iz Jermenije ili nekog iz Azerbejdžana pa on osvoji neku od medalja na Olimpijadi ili svetkom prvenstvu a mi to slavimo kao našu medalju. Uvek se tada pitam čija je stvarno to medalja, naša ili jermenska ili azerbejdžanska. Naša je utoliko što smo je mi kupili preko posrednika angažovanog sportiste, dali smo pare, dobre pare, strancu koji nastupa za našu reprezentaciju, nastupa pod našom zastavom.
Na kraju svega ovoga, vrhunac zamajavanja svega ovoga nastaje nastaje onog momenta kada se taj stranac, osvajač medalje, pojavi pred našim novinarima ili na našoj televiziji i da izjavu da se on borio za našu zemlju i da on voli našu zastavu. Cinizam. Ne, druže, nisi se ti borio za našu zemlju niti si ti to radio zbog naše zastave ti si to činio zbog para koje si dobio, samo što to treba da priznamo i mi i ti, i da je jasno i nama i tebi.
Da bi bilo jasno da ovi strani predstavnici u pojedinačnim sportovima nisu naši i da medalje koje oni osvajaju nisu naše učiniću jedno poređenje.
Poznato je da naši srednjoškolci, posebno iz Matematičke gimnazije u Beogradu a i iz drugih škola Srbije, osvajaju silne medalje na najvećim svetskim takmičenjima iz oblasti znanja. I mi smo na to ponosni. S pravom smo ponosni. Možemo li da zamislimo da sutra angažujemo nekog učenika iz Rumunije, iz Kine koji će se takmičiti za našu zemlju i osvojiti medalju pod našom zastavom a mi tu medalju smatrati nagradom za naše znanje.
Plašim se da kako je krenulo i kako već teče sa školstvom, da ne dođemo u situaciju u kojoj nam se sada nalazi košarka. Predlog zakona o visokom školstvu u kome se predlaže dolazak stranih fakulteta kod nas bez ikakve akreditacije na to sluti.
Urazumimo se. Nemojmo srljati u samouništenje.
Autor je profesor Medicinskog fakulteta u penziji
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
