Gde su pare iz Vašingtona?

Međutim, moram da primetim da u njemu gotovo da i nema ekonomije, osim u tri tačke: o podršci malim i srednjim preduzećima, o pristupu „mini-Šengenu“ (koji još nije zaživeo), kao i da će se raditi na tome da američka razvojna korporacija otvori kancelarije u Beogradu. Gotovo 90% dokumenta bavi se drugim temama. Radi se dakle, bar zvanično, o ekonomskoj normalizaciji – ali bez ekonomije.

Godinama se nagađalo šta bi Vučić mogao da dobije od Amerike u zamenu za „kooperativnost“ oko rešavanja kosovskog pitanja. Pominjale su se investicije, dolasci velikih firmi, pa čak i flota aviona F-16 na poklon.

A sada ispada da je Vučić potpisao sporazum sa prištinskom delegacijom (po prvi put Kosovo je navedeno bez rezolucije 1244, famozne „zvezdice“) i još naneo nemerljivu štetu Srbiji u odnosu sa drugim partnerima – i sve to za džabe? Neće biti.

Da podsetim na odredbe Vašingtonskog dokumenta, Vučić je njime uvredio Kinu (kroz zabranu upotrebe njihove tehnologije), Rusiju (sa kojom je već poslao Marka Đurića i Vulina da se posvađaju), Arapsku ligu i Tursku (zbog ambasade u Jerusalimu) i Iran (zbog Hezbolaha), dakle sunite i šiite odjednom – što je gotovo nemoguće.

Štaviše, direktno je ugrozio bezbednost srpskih vojnika na mirovnoj misiji u Libanu, koji se nalaze na teritoriji Hezbolaha u toj zemlji, a Vučić je upravo proglasio Hezbolah terorističkom organizacijom. Najzad, dao je dozvolu da Izrael prizna Kosovo, iako je to bio poslednji američki saveznik koji je odolevao priznanju.

O motivima Aleksandra Vučića možemo razgovarati, ali znamo da je on dovoljno proračunat i da nije glup da pristane na sve ove ogromne ustupke – gratis, bez ikakvog finansijskog aspekta.

Pre dve večeri sam, gostujući u dnevniku jedne domaće televizije, izjavio da je planirani finansijski paket za Srbiju namerno izostavljen iz teksta sporazuma. Tu informaciju sam dobio direktno od dobro obaveštenih izvora iz SAD, koji tvrde da je pomoć Srbiji u zamenu za ustupke u sporazumu trebalo da iznosi oko osam milijardi, ugrubo 1000 dolara po stanovniku.

Nije jasno u kojoj formi: da li kroz investicije, velike projekte, pomoć budžetu ili direktnu finansijsku injekciju. Čim je informacija objavljena, na mene se obrušila cela medijska mašinerija režima, što vam pokazuje da sam na dobrom tragu.

Uostalom, finansijski paket su prethodnih dana najavljivali i mediji bliski SNS, naslovnim stranama na kojima je pisalo „Stižu Trampove milijarde“. Petrit Selimi, bivši Tačijev ministar spoljnih poslova, napisao je na dan potpisivanja sporazuma na tviteru da ekonomski paket SAD za Srbiju i Kosovo iznosi 13 milijardi dolara!

Pa onda, zašto toga nema u samom dokumentu? Gde je nestao novac?

Zašto u sporazumu o „ekonomskoj normalizaciji“ gotovo nema ekonomije? Zašto su četvoročlanu delegaciju činili ministar finansija i predsednik Privredne komore, ako ekonomski paket nije bio tema? Ključno pitanje je: da li se neko „ugradio“ u taj novac i gde će on završiti? Da li je neko uzeo novac sebi, u zamenu za pristanak na ovaj dokument koji je, po mom dubokom uverenju, jako štetan po vitalne interese Srbije? To su pitanja za Vučića, Malog, Čadeža i Đurića. Srbija čeka odgovore.

Autor je predsednik pokreta „Oslobođenje“