Gde su pobegli šarani?

Mi ponosni Srbi, uglavnom pravoslavci slavimo Božić, kao i radosno Badnje veče. Divni običaji sve više i više se ponovno učvršćuju u narodu. Badnje veče, badnjak, slama, prskanje kukuruzom, paljenje badnjaka, česnica, smeh i radost u očima porodice. Naročito kada se priprema pečenica za Božić i posna trpeza – večera za Badnje veče, a to podrazumeva neku posnu pitu i riblju čorbu, kao i prženu ribu. Koju? Pa šarana naravno. Tu nam je blizu Bog dao Savu i Dunav, pune riba.

Odem jutros na Zeleni venac, jedini pijac u centru Beograda u „krugu dvojke“, kako se često političari preganjaju oko ovog „favorizovanog“ dela prestonice. Na tom jedinom pijacu postoji opet jedina prodavnica ribe. Gužva u radnji, što je i razumljivo. „Nije svaki dan Badnji dan!“ LJudi žele ribe za sutra. Međutim, nema ni pomena o šaranu. Ima nešto riba iz severnih mora, ali našeg očekivanog šarana nema. Pitam prodavca „hoćete ga dobiti sutra, pa da poranim, ako treba“? Dobih kratak odgovor – „nećemo“.

Krećem se kući pomalo tužno, jer neće biti riblje čorbe. Naravno, motaju mi se u glavi misli: da li ima ljudi, koji razmišljaju, ili se sve radi stihijski, pa i ovo. Zar se ne može u „Ribarskoj industriji“ neko setiti da za sadašnje praznike, kada se posti, obezbediti građanstvu deset puta više ribe nego obično? Ali, možda su šarani negde pobegli ili se sakrili, pa ih nema! Ako je tako, objasnite nam, mi ćemo vas razumeti i pritrpećemo se, a ribe će se vremenom vratiti u svoja tovilišta.

Malo šale, nije zgoreg. Ipak ostaje istina o nemarnosti onih faktora u koja smo imali poverenja, dajući im svojevremeno svoj glas, očekujući da će voditi računa o običnim građanima, koji su živeli u „krugu dvojke“, pa i šire, da ne moraju raniti zorom, čekati u redu po mrazu i na kraju krajeva vratiti se kući sa ili bez šarana i zamišljati, kako odgovorni sede udobno u foteljama i ne razmišljaju – ništa.

Autor je akademski slikar i pisac

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.