Prostor za delovanje značajno je sužen: Gde treba protestovati?

Glavni reditelj, scenarista i protagonista krenuo je u posetu svom „narodu“ da od njega čuje šta misli o rudarenju litijuma. Kako dolikuje osobi koja je na svoja pleća natovarila toliko teške i ozbiljne uloge, trudio se da bude strpljiv, smiren i dobronameran.

Pažljivo je slušao nesrećnike koji se muče sa lokalnim kabadahijama, nepravdama svih vrsta i bedom koja je osnovni sadržaj njihovih života. Potonuli u beznađe i životarenje od danas do sutra, nisu shvatili da treba da iznesu sopstveni stav o otvaranju rudnika.

Iskoristili su prisustvo onoga, za koga veruju da sve može, da mu predstave svoju muku. Slušao ih je sa neskrivenom dosadom i, naravno, obećao da će im pomoći. Slušao je i naučnicu Sanju Despotović Sakan, koja je iznela rezultate istraživanja tima naučnika, objavljenih u visokoindeksiranom naučnom časopisu.

Jedva je dočekao da se pomene Finska, kako bi objasnio da se u toj državi litijum kopa na tri kilometra od centra nekog grada. To je, naravno, bilo važno da pokaže „narodu“ kako je on o svemu najobavešteniji, iako većina od prisutnih jedva zna nešto o organizaciji, funkcionisanju i socijalnom ustrojstvu te države. Ma koliko dugo i sistematično obitavao izvan realnosti, odlično zna da Srbija nema nikakvih dodirnih tačaka sa Finskom.

Početnu masku pristojnosti, sa kojom je počeo ulogu u tom bednom igrokazu, ubrzo je zamenio autentičnom, nemerljivo podlom opaskom, da se oni koji nisu došli da razgovaraju sa njim plaše svojih mentora koji ih plaćaju da se bune. Ko to „plaća“ uplašene građane da ustanu u odbranu prava na život?

Možda oni sa Papue Nove Gvineje, koji bi da se osvete Rio Tintu jer im je uništio zemlju, ili „veliki“ državnik Aljbin Kurti, kako bi napakostio „najponosnijem predsedniku na svetu“. Taj ponosni predsednik je potpisao memorandum sa Olafom Šolcom i naglasio da očekuje garancije od Nemačke, da će životna sredina biti sačuvana tokom iskopavanja litijuma.

Ambasador Sjedinjenih Država i političari Evropske unije nedvosmisleno poručuju da je rudnik razvojna šansa za Srbiju, koja ne bi trebalo da bude propuštena. Takva podrška, po Vučiću, označava njegov patriotizam, a neslaganje građana sa ponuđenom „razvojnom šansom“ izdaju.

On se na svakom mestu kune kako mu je Srbija sve, a u nemačkim novinama Die Presse, novinar Tomas Rozer navodi da Srbija postaje rudarska kolonija svetskih multinacionalnih kompanija. U sličnom tonu pojavljuju se naslovi u francuskim i drugim evropskim eminentnim dnevnicima.

Dok štampa iz zapadnih zemalja otvoreno piše o tragičnoj budućnosti Srbije, evropske političke partije, u čijem programu je zaštita životne sredine vodeći postulat, ostaju bez reakcija.

Ne oglašavaju se ni brojne demokratske stranke, da, bar deklarativno, izraze zabrinutost nad ugroženim pravom srpskog naroda na čistu vodu, vazduh i zemlju. Ekonomski interes je lako u drugi plan potisnuo plemenite programske ciljeve kojima se zapadna civilizacija ponosi.

Otvoreno se igraju prljave igre koje nam nedvosmisleno govore da smo potpuno sami. Ne znamo koliki broj građana shvata tragičnu situaciju u kojoj smo, a još manje znamo kako da se narastajućem zlu suprotstavimo. Jasno je da povremeni protesti, ma kako masovni bili, ne mogu da prisile uzurpatore države da odustanu od pogubnih namera. Isti efekat imaju i blokade saobraćajnica.

Možda bi učinak bio drugačiji ako bi se svakodnevno protestovalo ispred predstavništva Rio Sava, ispred Vlade ili Andrićevog venca?

Manevarski prostor za delovanje je značajno sužen, jer smo se godinama povlačili i žmurili pred raznoraznim nedelima, i sad smo stigli do zida koji ne može da se preskoči niti zaobiđe. Ostala nam je jedino odlučnost da se pripremimo na ozbiljan i dugotrajan otpor.

Autorka je lekarka iz Vršca

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.