Geneksova kula, bezvredna zgrada i vredna relikvija

Neke arhitekte ne dele to mišljenje, a „investitori“-nostalgičari smatraju da je njena vrednost neprocenjiva mada nisu spremni da je kupe za velike pare jer su svesni da bi tim potezom izvršili poslovno samoubistvo.

Geneks kula je bezvredan poslovni objekat i vredna socijalistička relikvija.

U takvom šizofrenom ambijentu trenutno se vodi bitka da se Kula spase i ne ode u ruke stranim i domaćim privatnicima-investitorima nego da je po pravu preče kupovine pazari država.

Taj predlog sledi logiku „ako država ima para za nacionalni stadion, što ne bi kupila i Geneks kulu“, ali pati od zdravorazumske logike šta će državi i stadion i Kula.

U tom galimatijasu državi se predlažu svakojake ludorije kako da zgradu privede nameni. Između ostalog, predlaže joj se da napravi Diznilend (kulturni i obrazovni), studentski dom ili Tesla kulu (biće mesta i za Pupina). A ako država ostane gluva na ove predloge, nostalgičari prete blokadom Gazele.

Poslednja je prilika za otrežnjenje od petparačkih misterija, histerične nostalgije i nerealnih očekivanja pred najavljeni treći pokušaj prodaje.

Kad se gleda istorija prodaje Kule, ne može se dokazati da su investitori čekali da propadnu prethodne dve prodaje pa da na trećoj, zakazanoj za 6. februar, za male pare kupe još jedan „simbol“ Beograda.

Teško da će se naći majčin sin-investitor spreman da za Kulu iskešira 7,1 milion evra. Sudeći po raspoloženju investitora u nekretnine teško da će je neko kupiti i za jedan dinar. Jer, i taj jedan dinar biće bačen pošto je Kula nemoguća misija za rekonstrukciju i poslovno neupotrebljiva.

Ali, da ne prejudiciram, možda neki „investitor“ blizak vlasti ipak dobije nalog da prekine agoniju i kupi Kulu a posle neka lupa glavu šta će s njom.

U nostalgičarskoj mistifikaciji, koja se nesputano širi oko prodaje derutnog socijalističkog simbola, lukavo (ili iz neznanja) se prećutkuju neke bitne činjenice, koje objašnjavaju ponašanje investitora u dosadašnjim pokušajima prodaje i koji određuju njenu budućnost.

Ključna činjenica je surova – Geneks kula je poslovna zgrada iz prošlog veka (u svakom smislu) i predstavlja sve suprotno od onoga što se danas traži od modernog, bezbednog i ekološki prihvatljivog poslovnog (i stambenog) prostora.

Neki od tehničkih parametara onemogućavaju smislenu i racionalnu rekonstrukciju i čine je neisplativom za investitore.

Na primer, visina prostorija od poda do plafona (fenomen niskih plafona koji godinama sprečava prodaju starog dela hotela Slavija) jeste „kost u grlu“ svakog investitora koji je razmatrao mogućnost da kupi Geneks kulu.

Podizanje plafona u toj zgradi nije samo pitanje isplativosti rekonstrukcije nego je građevinski neizvodljivo.

Sledeći problem je izolacija. Investitori koji su izgradili milione kvadrata poslovno-stambenog prostora tvrde da Geneks kula ima tzv. obrnutu izolaciju – beton je sa spoljne strane, a izolacioni materijal unutra, pa bi promena tog modela drastično poskupela rekonstrukciju.

U zgradu je nemoguće ugraditi centralni sistem klimatizacije (i savremene i bezbedne elektro instalacije), a analize pokazuju da Kula ne može da se pretvori u energetski efikasan objekat. Zgrada nema ni vertikalne kanalizacione čvorove (što je čini neprikladnom za studentski dom).

Minus je i to što takva poslovna zgrada nema vlastiti parking u podrumskom delu.

Kad se sve to stavi na papir, rekonstrukcija Geneks kule mnogo je skuplja od izgradnje nove zgrade i to je ključni razlog zašto nema zainteresovanih kupaca.

Zato ljubitelji socijalističkog brutalizma prizivaju državu da kupi Geneks kulu i prete blokadom Gazele ako se ona suzdrži od te avanture.

Državu bi, međutim, trebalo tužiti ako kupi Geneks kulu. Nije država zadužbinar koji troši pare sakupljene od poreskih obveznika da bi lečila nečiju nostalgiju.

Nikakav „javni interes“ (pa ni Diznilend), koji se nameće kao izgovor za kupovinu derutne Kule, ne može da se sakrije iza unapred poznate činjenice da je to promašena investicija i proćerdan novac poreskih obveznika. Ako od države tražimo da se u investiranju ponaša odgovorno (bar jednako kao privatnici), onda je huškanje da kupi Geneks kulu ozbiljno nepočinstvo.

Država bi mogla Geneks kulu da pokloni socijalističkim nostalgičarima, koji joj savetuju da ona kupi tu zgradu. U tom slučaju država bi, kao darodavac, morala da postavi samo jedan uslov primaocu poklona – rok od najviše tri godine da Kulu stavi u poslovnu funkciju i da to garantuju ličnom imovinom.

Postoji i jedno brutalno poslovno rešenje čije sprovođenje otežava činjenica da je Kula proglašena kulturnim dobrom.

Da investitor (strani i domaći privatni ili država) otkupi i drugu kulu od vlasnika stanova, obe zgrade sruši i na tom mestu napravi novi poslovni (ili stambeni) prostor po svim bezbednosnim, ekološkim i standardima energetske efikasnosti.

Ne sugerišu slučajno trgovci nekretnina da parcijalno rešenje nije dobar pristup i da Geneks kule treba posmatrati kao paket aranžman (uz uređenje platoa i rešen parking) jer jedino tako može da se proda.

Mogu da zamislim kakve bi duševne bolove imali čuvari Kule kad bi se prihvatilo to rešenje. Koje bi se, posle ozbiljnih analiza, možda pokazalo kao društveno racionalnije od robovanja socijalističkim relikvijama.

Autor je novinar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.