Genocid – da li ga je bilo ili ne

Donose neki zakoni i sl. Tih dana se ne osećam dobro i jedva čekam da dođe august, kada sunce polako prestaje da prži. Doduše u augustu se promeni tema, ali ona kraće traje.

U julu je tema genocid u Srebrenici, dok je u augustu tema „Oluja“ u Republici Srpskoj Krajni. Da li je bilo ili nije bilo genocida? Međutim, od ovoga leta strani „protektori“ u Dejtonskoj BiH i R. Srpskoj rešili su da uvedu neke zakone protiv negiranja genocida i to gotovo na isti način kao i slučaju samog počinjenja genocida.

Očigledno je da se tu neke sile bore da drže monopol na značenje i tumačenje te reči. Međutim, svakako je još očiglednije da te „sile“ žele da izbegnu sopstvena suočavanja sa gresima u prošlosti, jer status sile su stekli upravo na tim gresima, ali najočiglednije žele da identifikuju neke druge krivce.

Reč genocid bi pre svega trebalo da ima jednu definiciju i to biološku. Zatim jedno etimološko tumačenje. Međutim, ta reč je nažalost postala sredstvo manipulacije i propagande. Da bi ta reč imala jasno značenje u međunarodnim dokumentima i uopšte međunarodnom pravu, svakako bi morala da krene od njenog osnovnog biološkog značenja, a ne olakih birokratskih kvalifikativa.

Hajde da se pozabavimo tom temom i da pokušamo da joj damo onaj pravno kriminalistički i politički okvir. Laički gledano, genocid bi trebalo da znači uništenje biološke reproduktivnosti. Znači, prekid jednog naslednog lanca.

Ova kovanica latinskog porekla, verovatno je bila u upotrebi, kada je u pitanju biologija ili druge prirodoslovne naučne discipline.

Međutim, ovaj termin ušao je u pravno kriminalističku, birokratsku, i političku upotrebu izvan strogo biološke definicije posle drugog svetskog rata i nakon Nimberškog procesa i egzekucije krivaca. Od tada pa do danas ta reč je izgovorena bar onoliko puta koliko je bilo žrtava.

Tu reč najčešće koriste političari i jurišnici nevladinih organizacija, zatim pravnici, koji donekle imaju smisao za opreznost. Pored svih stepenovanih inkriminacija zločina kao što su ubistvo, serijsko ubistvo i masovno ubistvo. Zatim ubistvo sa predomišljajem i sl. „genocid“ je nekako pridodat, bez jasnih konotacija.

Biologiju ne možemo da izbegnemo, ali politički, pravni i sociološki kontekst morao bi da bude jasan i bez dvostrukih standarda. Već smo pomenuli šta bi reč „genocid“ trebala da znači. Međutim, pođimo sa pitanjem da li je prekid reproduktivnog lanca obavezno vezan za ubistvo?

Naravno da nije.

Prekid može da bude izazvan izlaganjem pojedinca i populacije zračenjima i hemijskim agensima, prisilnim sterilizacijama i kastracijama, na primer.

A da li je ubistvo (sa predomišljajem ili iz nehata) malodobne osobe ili osobe u reproduktivnoj dobi genocid? Naravno da jeste, čak i kada se radi o zaista pojedinačnom slučaju. Nedavno otkrivena svirepa ubistva, počinjena od strane huligansko – navijačkog – mafijaško – kriminalnog klana, bio je između ostalog i genocid.

Roditelji tih nesretnika nadali da će da šetaju unuke, a ne da im deca završe u mašini za mlevenje mesa.

Međutim, u pravno kriminalističkom i političkom kontekstu ova reč je rezervisana kada se radi o velikom broju ljudi i kada se u tom velikom broju prepoznaju skupine istog etnosa i kada za to postoje indikacije da je to urađeno planirano i sa namerom. Da u pozadini tog čina postoje politička dokumenta i da je državni i politički vrh operacionalizovao te namere preko komandne hijerarhije.

Na primer: Državni projekat NDH i Srpsko pitanje (trećinu pobiti, trećinu proterati i trećinu pokrstiti). Zatim Jevrejsko pitanje u nacističkom državnom projektu. Tu spadaju i rešavanje pitanja neposlušnosti stanovništva u kolonijama i okupiranim teritorijama, kao i druge „remetilačke“ situacije.

Neki kažu da bi danas bilo živih Srba bar 50.000.000 da nisu u 19. pa sve do kraja 20. veka prošli razne oblike stradanja, u ratovima i bolestima.

Možemo to ilustrovati raznim drastičnim primerima, međutim, pozabavićemo se jednim izolovanim „malim“ primerom: Nemačka vojna formacija je oktobra 1941. izvršili masovno streljanje građana Kragujevca.

Do danas nije utvrđen tačan broj streljanih. Spekulisalo se brojkama od 7.000, kasnije su se te brojke smanjile na oko 2.500 građana.

Međutim, tada je bio streljan i jedan razred đaka. Ako je razred brojao oko 30 učenika, možemo doći do pretpostavke koliko bi do danas bilo potomaka, ako uzmemo u obzir da su od 1941. do druge decenije 21. veka prošle tri generacije.

Pa sada neka neko kaže da to nije bio genocid! Unapred je bila prekinuta mogućnost da od tog jednog odeljenja danas živi oko 240 potomaka, svrstanih u tri generacije i pored svog skromnog nataliteta kod Srba.

Međutim, u ovoj priči čak i sami Srbi su bili skloni tumačenju da su nemačke okupacione snage imale pravo na odmazdu (sto Srba civila za jednog nemačkog vojnika). Kojim je međunarodnim dokumentom to pravo bilo regulisano? Eventualno pravo na odmazde postoji prema vojnim ciljevima ili objektima od strateškog i ekonomskog značaja.

Civili su po dokumentima izuzeti, osim u pojedinačnim sudskim istragama, kada postoji sumnja ili saznanje da se civilna osoba ponaša suprotno propisima koje je odredio okupator ili zakonima koji su važili i pre okupacije, a u okupaciji nisu suspendovani.

Elem, vratimo se ovom terminu koji je sam po sebi zastrašujući, ali terminu sa kojim se isuviše manipuliše u raznim kvalifikativima bez pravog uporišta u univerzalnim konvencijama i zakonodavstvima.

Terminom sa kojim se manipuliše od zaključenja Nimberškog procesa, sam termin nije ušao u skupinu kvalifikativa zločina ljudima kojima se sudilo u Nirnberškom procesu.

Svaka inkriminacija utvrđuje se i sankcioniše prvi put kao presedan, sledećih puta na osnovu presedana, da bi se na kraju zakonima to odredilo.

Međutim, ono što je bio propust Nimberškog procesa, pokušava se odrediti nova „startna pozicija“. I sad koji svežiji primer da odredimo kao startnu poziciju? Ispada da to može da bude Srebrenica.

I tako su pre neku godinu Englezi pokušali da rezolucijom Saveta bezbednosti UN Srbe kao narod proglase za istorijske krivce, zapravo „rodonačelnike“ jednog od niza užasnih zločina. Rusi su upotrebili veto, tako da do te ishitrenosti zlonamernih u svetskoj politici nije došlo.

Postavlja se pitanje šta su Englezi hteli tom Rezolucijom? Odgovor je da su hteli da se otresu sopstvene istorijske ljage.

Mnogo toga mlad čovek ne sazna tokom redovnog školovanja, a još mnogo više toga sazna pogrešno i površno u porodičnom miljeu.

A sasvim mali broj ljudi kasnije sazna da na primer koncentracione logore nisu smislili nemački nacisti, već Engleske kolonijalne trupe. Tačno je da su nacisti usavršili konclogore kao industriju smrti i da su tu industriju razvili na tlu Evrope.

Šta se sve događalo van Evrope, to kao da nikoga nije briga.

Nikog ne uzbuđuje činjenica da danas ima manje živih Indijanaca na američkom tlu, nego što ih je bilo kada je Kolumbo otkrio Ameriku.

Koliko su Englezi pobili ljudi na tlu Indije, Afrike i Azije to ni bog ne zna, ali mogla bi da zna njihova obaveštajna zajednica.

Složio bi se sa tim da o genocidu treba da postoji neka univerzalna deklaracija i osuda, ali takav dokument morao bi da definiše sve slučajeve genocida u istoriji civilizacije od pojave monoteističkih religija.

Zašto od uvođenja monoteizma?

Pa zato što u monoteizmu čovek ulazi u središte pažnje i definitivno se ukida ljudska žrtva u verskim obredima, a i druge krvne žrtve značajno se reduciraju.

Međutim, odnos prema drugima i drukčijima, neprijateljima, jako se sporo menjao i praktično ni do danas se nije značajno promenio, bez obzira na čitav niz međunarodnih dokumenata.

Stoga smatramo da bi bilo izuzetno važno da se međunarodnim dokumentom, pre svega izradi: definicija o oblicima genocida.

Odredi koji nivoi mogu da budu odgovorni za genocid (od odeljenja do državnog vrha, kako u civilnoj tako i u vojnoj hijerarhiji). Da se navedu svi primeri genocida u istoriji od raskida sa paganstvom.

Tu bi onda mogla da se smesti i Srebrenica, ali pre toga u tom spisku svakako treba da se nađu verski ratovi u Evropi, osvajanje i kolonizacija vanevropskih kontinenata. Prvi svetski rat, Drugi svetski rat. Stradanje Jermena, Jevreja, Roma. Zatim Kragujevac, Jasenovac, Hirošima i Nagasaki, Drezden. Staljinove čistke i.t.d.

Tek sa utvrđenom definicijom, navodima komandnog i hijerarhijskog nivoa kao i taksativno navedenim slučajevima u istoriji, moglo bi se doći do čvršćih garancija da se u budućnosti genocidi više ne ponavljaju.

Ne želim da negiram da se desio genocid u Srebrenici.

Desio se kao i u Jasenovcu, Dahau, Hirošimi, Gulagu, Kragujevcu, Jermeniji, Divljem Zapadu, Africi, Aziji, Evropi, Australiji, Novom Zelandu i ko zna za sada gde još. Sa kog komandnog nivoa u Srebrenici se desio genocid? Ni jedan narod ne može da nosi krivicu zbog toga što je to neko u njihovo ime radio. Tek kada se međunarodnim instrumentima narodi budu oslobodili kolektivne krivice za zločine koje su činili njihove elite „u ime naroda“, stvari će doći na svoje mesto. Narodi će onda moći da punim kapacitetom kontrolišu svoje elite i da participiraju u odgovornosti.

Zlo se događa onda kada elita izgubi kontrolu nad primitivcima, i to nakon što se običan svet izmanipuliše dezinformacijama.

Autor je istoričar umetnosti