Geografija jedini saveznik

Nikola Samardžić „Obojene revolucije“, u koje spada i petooktobarska, bile su samo odocneli odjek trijumfa liberalizma koji se, sasvim slučajno, odigrao na dvestagodišnjicu Francuske revolucije (1789-1989). Ograničeni uspeh «obojenih revolucija» neposredno ukazuje na domete pokreta iz 1989. koji nisu uspeli da transformišu one delove sovjetskog komonvelta koje je na okupu održala sinergija nomenklature i njenih službi, tradicionalnih društvenih ustanova i kolektivističkog mentaliteta. Uništavajući, u pomamnom besu, drugu Jugoslaviju, i svaku ideju regionalnog i evropskog udruživanja, postsovjetskom svetu vremenom se pridružila i Srbija. Nakon kratkotrajnog izleta u demokratiju ona se tom putu vratila postepenim usporavanjem i osporavanjem reformi koje su, kako se ispostavilo, imale manjinsku društvenu i političku podršku i zavisile su od energije i života jednog čoveka.
Da li je Dan Evrope praznik samo onog dela kontinenta koji se osnovano može smatrati slobodnim, srećnim i uspešnim? Da li je, nakon dva stoleća liberalizma, opravdano pretpostaviti da se evropske granice završavaju upravo na obodima sopstvenih integracionih ostvarenja? Kakav je smisao sutrašnjeg dana u Srbiji, koju ponovo prožimaju osećanja besa i osujećenosti? Da li je ona usamljena, na Zapadnom Balkanu, u kontinuitetu nacionalnog totalitarizma, i da li će nastavak evropskih integracija biti dovoljna supstitucija institucionalnom potiskivanju tradicionalne politike? Da li je vezivanje za iracionalne i potrošene mitove, poput ruskog i kosovskog, zatrlo njenu evropsku agendu? Da li je slučajno ugodnije postavljati pitanja nego nuditi odgovore i onda kad su, upravo evropskom primeru, oni sasvim jednostavni i očigledni?
U Srbiji se ionako ne vodi iskrena i uverljiva debata o njenom evropskom identitetu. Ne postoje dve strane, u njenoj političkoj javnosti, koje u osnovi dele liberalne i demokratske vrednosti. Te dve strane ne postoje ni u institucijama. Važnost instrumenata sile, ponovo ogoljena u tekućim pregovorima o sastavu buduće vlade, koji dopuštaju da se uhode, prisluškuju, nadziru i ucenjuju i politički protivnici i koalicioni partneri, i upravlja državnim resursima i tranzicionim zahvatima, ukazuje na institucionalno poreklo, istovremeno, upravljačkog sloja i teoretičara demokratskog bloka. Dvotrećinska antiliberalna većina u novom parlamentu ponovo otvara antievropski i antiregionalni diskurs. Poslednja od demokratskih institucija je predsednik Republike. Ali, on je preterano popustljiv u pregovorima oko sastava buduće vlade koji se najmanje dotiču budućnosti, između ostalog i evropske, i građana koji su ga neposredno izabrali, i onih koji su, kao žrtve tranzicije i oskudnog materijalnog i obrazovnog stanja, zaslužili jasne i odlučne poruke. Kao podsećanje na njihove stvarne potrebe koje se možda neće ostvariti u izglednom vremenu, koje predstoji, i više su predmet dugoročnih, gotovo istorijskih opredeljenja. U tom smislu je politika aktuelnog premijera određenija i on će svoje buduće neuspehe, poput gubitka Kosova ili povratka Srbije evropskim integracijama, umeti lakše da opravda opstrukcijom u zemlji, stanjem stvari u međunarodnim odnosima, i okolnostima u kojima su njegovi stvarni politički partneri nepodnošljivo udaljeni, sa one strane evropskih granica koje Srbiju opisuju sa svih strana. Možda je, u ovom trenutku, liberalnoj i evropskoj politici, u Srbiji, geografija jedini pouzdan saveznik.
Svetlana Lukić je nedavno ispravno primetila da ugodnosti evropskog građanstva u Srbiji upravo uživa njena antievropska i antiliberalna nomenklatura: materijalno blagostanje, sloboda putovanja, vrhunska medicinska nega, školovanje potomaka na Zapadu. Ali je nomenklatura istovremeno prepreka na evropskom putu zemlji u celini. Uključujući dominantna politička opredeljenja koja su, u svetlosti potrebnog optimizma, impulsivna, emotivna i privremena. Da li je samo izlizana fraza upitati se da li i Srbija ima pravo i potrebu da se pridruži polovini milijarde onih koji su svojim trudom, strpljenjem i kompromisima kojima su izmeštali ustaljene tokove događaja, strukturirali prostor otvorenog tržišta, slobodnog kretanja, razmene ideja? Ako ništa drugo, evropski politički i kulturni identitet ne podudara se sa evropskim institucionalnim granicama, i u tome je veličina evropske ideje.