Geoksovo „arivederči“ Vranju

Na ulici ostalo 1.200 radnika, koji su prvo poslati na kolektivni godišnji odmor, a posle njega i u socijalni ambis ekonomske besperspektivnosti.

Tokom posete Vranju premijerka Ana Brnabić je izjavila da „ona nema stoprocentnu informaciju da Geoks zatvara fabriku u Vranju“, a koliko juče predsednik Vučić preko svog „ružičastog javnog servisa“ tvrdi da je „on već dva meseca znao da će Italijani otići“. Još jedna farsa, ali ovoga puta sa dimenzijom igranja ljudskim životima. Uz to i utešna nada, da će se on lično potruditi da zaposli bar 500 radnika bivšeg Geoksa.

Ako stvari stoje tako, onda je Vučić, kao premijer koji je otvorio fabriku u Vranju 2016. godine, znao da je posao sa Geoksom oročen na pet godina i tačka. Znao i parama poreskih obveznika Srbije finansirao nešto što je koristilo najviše njemu i SNS-u, jer je znao da će mu sa juga trebati podrška za ono za šta se spremao – a to je da postane predsednik Srbije. Ispada da je uz pomoć Geoksa i para građana to uradio.

Niko drugi nije iskoristio radnike u Vranju za zadovoljenje svojih političkih ambicija makijavelističke provinijencije, sa kojima se sada tako transparentno suočavamo iz dana u dan. Za ovaj pragmatični eksperiment su odabrani južnjaci, a ko bi drugi.

E, sada dolazimo do lutrijskog pitanja za nagradu stan u Beogradu na vodi: Posle Geoksa ko je sledeći na listi za odlazak iz Srbije? Premijerka to sigurno ne zna, ne zna ni Zorana Mihajlović, Siniša Mali – ali zna se ko sve zna. Predsednik koji trgovačkim manirima iskorišćava svoje građane, sasvim sigurno da u rukavu ima neki novi štih kojim će pronaći „rešenje“, ne samo za radnike u Vranju, već i u Sjenici, Tutinu, Preševu, Bujanovcu, Doljevcu, Crnoj Travi…

Pošteno bi bilo da prilikom otvaranja svake nove fabrike, pa i one koja treba da stigne u Vranje, ako ništa drugo predsednik građanima kaže na koliko godina je svaki od tih projekata oročen i šta ih sem potopa posle toga čeka.