„Džaba nam privredni rast ako zagadimo životni prostor“: Odgovor Ratka Ristića akademiku Vladici Cvetkoviću

Navedena rečenica predstavlja deo zaključka grupe autora iz najkompetentnijih srpskih institucija koje se bave biodiverzitetom: Biološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Instituta za biološka istraživanja „Siniša Stanković“ (Institut od nacionalnog značaja, prema odluci Vlade Republike Srbije), Instituta za multidisciplinarna istraživanja Univerziteta u Beogradu, Prirodno-matematičkog fakulteta Univerziteta u Nišu i Prirodnjačkog muzeja. Poruka je jasna: projekat je toliko rizičan po živi svet da se preporučuje odustajanje od realizacije. Ako je moguća nepovratna šteta po živi svet Jadra, Drine i nizvodnih tokova (Sava), koji obuhvata ptice, sisare, vodozemce, ribe, insekte, šta može da očekuje čovek?

Utoliko čudnije zvuči izjava akademika SANU Vladice Cvetkovića koji u svom autorskom članku za dnevni list „Danas“ (07.09.2023.) tvrdi: „Zato potpuno mirne savesti zaključujem: ne postoji nijedan drugi razlog zbog kojeg bi Srbija trebalo da dozvoli otvaranje rudnika u Jadru osim pozitivne procene da bi od eksploatacije litijuma građani i država imali dovoljno koristi, znatno više od štete koja je svakako neminovna.

Odluku baziranu na jednoj takvoj proceni ne može da donese niko osim samih građana koje prethodno treba da informišu pravi stručnjaci i odgovorni političari“.

Zar akademik Cvetković smatra da vrhunski biolozi iz pet referentnih institucija nisu pravi stručnjaci, i ako je ugrožen sam život, o kakvoj koristi za građane i državu on govori? Možda za privatnu rudarsku kompaniju i razgranatu mrežu (ne)vidljivih saradnika u ministarstvima, javnim preduzećima, na univerzitetima i lokalnim samoupravama?

Sledi još jedna izjava akademika Cvetkovića: „Generalna proba dejstva protivrudarske odbrane u Srbiji odigrala se 2012. godine kada se javnost pobunila protiv istraživanja nikla. Tada su u zaštitu živopisnih predela Mokre Gore, Zlatibora i Šumadije najpre stale neke poznate ličnosti poput reditelja Emira Kusturice i književnika i akademika Ljubomira Simovića, zatim se pobunio i veliki deo javnosti…“.

Akademik Cvetković je izostavio da pomene svoje kolege iz SANU Dragomira Vitorovića (profesor Hemijskog fakulteta), Vidojka Jovića i Zorana Maksimovića (profesori Rudarsko-geološkog fakulteta), koji su u saopštenju SANU (2012. godine) jasno istakli da potencijalna eksploatacija nikla „donosi daleko veću štetu nego korist, jer se ugrožavaju flora i fauna, narušava izgled područja, degradiraju osnovne prirodne vrednosti i resursi a zelene površine pretvaraju u Mesečeve pejzaže“.

Dakle, pobuna protiv eksploatacije nikla nije bila pastoralna opereta sa zelenih livada nego akt iskazivanja samosvesti na osnovu informacija dobijenih od elitnih naučnika i inženjera.

Koliko je to valjalo govori činjenica da čitav potez od Mokre Gore, preko Kremne, padina Tare i čitavog Zlatibora, predstavlja moćan turistički region koji posećuju hiljade turista tokom čitave godine, gde se obnavljaju sela, rađaju deca, grade putevi, proizvodi kvalitetna hrana, grade prerađivački kapaciteti i vrhunska turistička infrastruktura, sve u skladu sa očuvanjem najvrednijih prirodnih elemenata. Ostvaren je visok nivo zaposlenosti, uz evidentan rast društvenog standarda. Sa eksploatacijom nikla toga ne bi bilo.

Takođe, akademik Cvetković pominje „javnu hajku na rudarstvo i geologiju, sa obrisima društvene histerije koja može proizvesti dugotrajne posledice i to ne samo za sektor mineralnih sirovina“.

Istina je da su rudarstvo i geologija od velikog značaja za svaku zemlju, ali samo kada se radi o zadovoljenju javnog interesa, odnosno, vitalnih potreba većine stanovnika Srbije, nikako privatnih rudarskih kompanija i njihovih domaćih saradnika. Govoreći o borbi protiv eksploatacije jadarita akademik Cvetković koristi termin „ekološki populizam preko svake mere i ukusa, naprednjački i po karakteru i po intenzitetu, povremeno i iznad najviših dometa Vučićeve retorike“.

Dalje govori o „preuzimanju Vučićevog recepta za spinovanje javnosti što je najveća sramota naših današnjih ekoloških populista“. Zaista, kreativna logička nadgradnja Vladice Cvetkovića koji borbu stanovništva, aktivista i stručnjaka, za goli opstanak i zdravlje naroda, gura u Vučićeve ideološke matrice. Da zabuna bude veća, upravo Vučić i Ana Brnabić često žale zbog propuštene „litijumske“ šanse. Dakle, Vučić bi da kopa litijum, ekološki populisti ne daju, ali koriste Vučićeve spin-tehnike, što nepogrešivo uočava akademik Cvetković?!

U javnosti je primetan napor da se povrati entuzijazam oko realizacije projekta „Jadar“, koji predstavlja primer kolaboracije Vlade Republike Srbije, kompanije „Rio Tinto“, podobnih medija i uprave Grada Loznice. Posebno je inspirativno pojavljivanje samoproglašenih „eksperata“ (uglavnom na TV „Informer“, „Pink“ i „Hepi“), koji se pored čitave palete političkih, vojnih, geostrateških, socijalnih, medijskih i ekonomskih problema, i te kako razumeju i u ekološke probleme.

Na internet stranici TV „Informer“ (20.08.2023.) objavljen je sadržaj emisije u kojoj su učestvovali: zamenik predsednika Srpske radikalne stranke Aleksandar Šešelj, poslanik Srpske napredne stranke Marjan Rističević, stručnjak za menadžment javnog sektora Mihajlo Rabrenović, poslanik Srpske napredne stranke Milenko Jovanov, kao i Nebojša Obrknežev iz Centra za društvenu stabilnost, koji su govorili o litijumu i lažnim ekolozima u Srbiji. Dijalog su vodili krajnje neinformisani voditelji, sa visokim stepenom servilnosti prema „ekspertima“, koji su izgovorili čitav niz neistina i optužbi na račun kritičara koncepta nekontrolisanog rudarenja i izgradnje malih hidroelektrana.

„Trust mozgova“ TV „Informer“ briljirao je, između ostalog, u tvrdnjama da aktivisti rade za strane vlade a da su priče o mogućim zagađenjima glupost. Ono što je posebno zanimljivo jeste da su „eksperti“ pokazali visok stepen usaglašenosti sa Kristoferom Hilom (ambasador SAD), Angelom Merkel, Šen Meklaud i Rut Stjuart (bivše ambasadorke Velike Britanije i Australije), koji su svi od reda „ohrabrivali“ Srbiju da krene u eksploataciju litijuma.

SAD su zabranile iskopavanje i preradu litijuma u pustinji Nevada zbog ugrožavanja jedne vrste tetreba i jedne vrste žalfije, dok je u Australiji nedavno suspendovan projekat „Rio Tinta“ zbog ugrožavanja šuma. Preporučio bih „ekspertima“ TV „Informer“, novinarima štampanih i vizuelnih medija, poslanicima Narodne skupštine (posebno iz stranaka koje podržavaju nastavak istraživanja i moguću eksploataciju litijuma) da se više ne informišu iz pamfleta koje serviraju zainteresovane kompanije, nego da pročitaju dve publikacije koje je izdala Srpska akademija nauka i umetnosti, kao zbornike radova, posle dva stručno-naučna skupa, upravo o problematici malih hidro-elektrana derivacionog tipa i potencijalnom iskopavanju litijuma u dolini Jadra.

Takođe, bilo bi primereno da „eksperti“ posete brojna sela i manja mesta gde je značajno ugrožena imovinska sigurnost, zdravlje, pravo na slobodan život, zbog čega su se meštani pobunili i ne žele da dopuste uzurpaciju prostora. To su uglavnom veoma uspešni zemljoradnici iz Gornjih Nedeljica, Lukavca, Pranjana, Koštunića, Srednje i Gornje Dobrinje, Ursula, Toplog Dola, Temske, Dadinaca, Rakite…

Postavlja se i pitanje suvereniteta naše zemlje, SRBIJE, ako strana kompanija („Rio Sava“) maše „Akcionim planom za relokaciju (raseljavanje) stanovništva“, Vlada Srbije formira radnu grupu za implementaciju projekta „Jadar“, dok Ana Brnabić tvrdi da projekat nema podršku države! Evropska komisija je izdala publikaciju u kojoj je navedeno da najveće zagađenje zemljišta i vazduha na prostoru Balkana izazivaju aktivnosti u domenu rudarstva i prerade ruda.

Više od 10.000 ljudi godišnje umire od bolesti povezanih sa zagađenjem vazduha, brojni srpski gradovi su po nekoliko dana godišnje najzagađeniji na svetu, imamo najveću stopu smrtnosti od raka pluća i dojke, na svetu.

Neće nam vredeti privredni rast ako zagadimo sopstveni životni prostor i upropastimo zdravlje nacije. Bilo koja ekonomska delatnost mora da zadovoljava javni interes, odnosno, interes većine građana Srbije, nikako profitne zahteve pojedinaca i njihovih kompanija. Sve drugo nas pretvara u modernu koloniju i jeftinu resursnu bazu, sa značajno pogoršanim stanjem životne sredine i zdravlja naših ljudi. To bi bio očigledan gest nacionalne izdaje i prezira sopstvenog naroda.

Završavam sa još jednim citatom akademika Cvetkovića: „Do sada su nam odnos društvene koristi i štete od rudarenja procenjivali i servirali glumci-ne samo glumci iz pozorišta i sa filma, već i oni iz Narodne skupštine, SANU, sa univerziteta, i svi zajedno s protestnih govornica“.

Akademik Cvetković imao je priliku da kaže šta misli na skupu u SANU, gde nije govorio. Srećom, akademici Vladimir Stevanović (biolog), Bogdan Šolaja (hemičar), Velimir Radmilović (tehnolog) i Nenad Kostić (hemičar) obratili su se u brojnim javnim nastupima i pružili dragocene informacije širem auditorijumu.

Pomenuo bih veliki doprinos Dragane Đorđević (fiziko-hemičar; naučni savetnik Instituta za hemiju, tehnologiju i metalurgiju Univerziteta u Beogradu, Institut od nacionalnog značaja) i profesora Branka Grgura (tehnolog; Tehnološko-metalurški fakultet Univerziteta u Beogradu). Dopada mi se fascinacija akademika Cvetkovića dramaturgijom i glumištem, posebno pominjanje glumaca iz SANU i sa univerziteta, tako da ne mogu da se ne zapitam: a koja je njegova uloga?

Autor je profesor Šumarskog fakulteta Univerziteta u Beogradu (uža naučna oblast: erozija i konzervacija zemljišta i voda)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.