Gimnazije pred izazovom specijalizovanih odeljenja

Specijalizovana odeljenja, samo ime kaže, radiće određene predmete u znatno većem obimu u odnosu na druge. Uz taj naziv, pojavljuje se i drugi – odeljenja za talente. Budući da mi je priroda posla bliska ovoj temi, poslednjih nekoliko meseci više koleginica i kolega iz škola, jedan broj roditelja budućih srednjoškolaca, kao i direktori nekoliko gimnazija pitali su me šta o tome mislim. Iako su moji odgovori bili relativno šturi i uglavnom negativni, pokušao sam da se više udubim u problem koji se pokazao znatno složenijim nego što se u prvi mah činio.

U prvom momentu pitanja su se kretala oko smisla postojanja gimnazija, odnosno da li gimnazije koje već više decenija nude uglavnom dva usmerenja, treba da se dalje specijalizuju i šta je za učenike važnije – širina ili dubina obrazovanja.

Po mišljenju jednih (među kojima je i autor), kvalitetno široko obrazovanje koje objedinjuje sadržaje i prirodnih i društvenih nauka je važan uslov za kvalitetno univerzitetsko obrazovanje, jer omogućava studentu da sagleda probleme različitih specijalizovanih oblasti koje su deo studija određene discipline iz različitih uglova, da ih povezuje, da ih vrednuje i slično. Prednost ovakvog obrazovanja jeste i to što učenici sve do upisa na određeni fakultet imaju slobodu širokog izbora, dakle i promene fokusa sopstvenog interesovanja. Dodatni argument pristalica širokog obrazovanja jeste i principijelan stav da maloletne osobe nisu u stanju da se kvalifikovano i promišljeno opredele za karijernu specijalizaciju i da u izboru profila školovanja dominantnu ulogu imaju roditelji koji su, po pravilu, neobjektivni po pitanju procene sposobnosti, sklonosti i ograničenja svoje dece. Mnogi ugledni univerziteti u svetu omogućavaju studentima da promene osnovni studijski program nakon prve, pa čak i nakon druge godine.

Drugi se, pak, zalažu da što ranija specijalizacija omogućava lakše zapošljavanje za one koji žele da to učine odmah nakon srednje škole i da „u ovom trenutku“ (a ta sintagma je korišćena i prilikom „Šuvarove reforme“, tj. uvođenja tzv. usmerenog obrazovanja pre više od trideset godina) to predstavlja važniji razlog od razmatranja prava mladih da menjaju svoja interesovanja i da imaju solidno široko obrazovanje. U ovom slučaju, specijalizovana odeljenja će imati malo uticaja na zapošljavanje.

No, autoru je zanimljivo zašto se u gimnazijama (ali ne samo u njima) umesto izbornih predmeta želi više nametati princip usmeravanja, što je priroda specijalizovanih odeljenja, gde je jednom načinjen izbor praktično konačan, tj. nije nemoguće, ali je praktično teško „vratiti se“ iz specijalizovanog u nespecijalizovano odeljenje, čak teže nego iz jednog specijalizovanog preći u drugi tip specijalizovanog odeljenja. Naravno, postoji zakonski put, ali na težinu ovakve odluke u uzrastu srednjoškolaca u velikoj meri uticaj imaju i psihološki elementi. Izborni predmeti, s druge strane, mogu biti ne samo nove naučne, tehničke, humanističke i druge tematske oblasti, već, kao što je čest slučaj u mnogim zemljama ili u programima „međunarodne mature“, nadgradnja postojećih predmeta za naprednije ili više zainteresovane učenike („matematika 2“, „srpski jezik 2“ i slično).

Izborni predmeti pružaju veću fleksibilnost, mogu se često menjati ili uvoditi novi. Izborni predmeti su dobar odgovor na situaciju da ima mnogo uspešnih učenika čija su interesovanja divergentna i koji su svesni činjenice da im je srednja škola poslednja prilika da upoznaju više korisnih ili zanimljivih oblasti ako ništa drugo, a ono da bi im kasniji izbor studija bio lakši.

Zašto se neke škole, pre svega gimnazije sa solidnom tradicijom, toliko zalažu da otvaraju različita specijalizovana odeljenja umesto da prvo oprobaju svoje snage kroz izborne predmete, različite forme fakultativne, dodatne i slične nastave i zašto upravo sada vrše pritisak da se to što pre učini?

Nije jednostavno odgovoriti na ovo pitanje a da se ne otvore složenija pitanja, kao što je, na primer, problem prekomponovanja društvenih elita na nivou gradova i zanimljiva tema „pakta“ koje te elite uspostavljaju sa određenim školama kako bi svojoj deci osigurala ne toliko kvalitetno znanje, veštine i određene intelektualne sposobnosti, koliko prestiž i lakši put ka dolasku do društveno cenjenih pozicija. Upravo pripadnici tih elita kojima pripadaju lokalni političari, biznismeni i njima bliski pojedinci, osećaju da upis dece u gimnaziju nije dovoljan prilog održavanju socijalnog „imidža“, već da je još bolje ako se formira neka vrsta elitnog odeljenja, odnosno ako se njihova deca i fizički izdvoje od ostale dece. U nekim većim sredinama to se postiže osnivanjem profitnih privatnih škola gde je iznos školarine svojevrsni „filter“, no manji gradovi moraju na tu opciju još da čekaju (ali je više nego izvesna). Gde su tu pedagozi i pedagoški principi – ne zna se.

No, autor nije preveliki pristalica „teorije pakta sa elitama“. Priznajem, postoji očigledno dosta sličnosti u ponašanju pojedinih škola. „Elitni“ smerovi ili odeljenja prijaju malograđanskom uhu i kao da postoji svojevrstan konsenzus lokalnih političara, direktora i dela nastavnika u školama, medija i lokalne čaršije da je osnivanje takvih odeljenja vid priznanja gradu, dokaz uspešnosti, ugleda, značaja, dokaz tvrdnjama kako „u našem malom gradu se rađaju talenti“ (više nego u drugim rivalskim gradovima – primedba autora).

Pre sam mišljenja da škole preferiraju specijalizovana odeljenja umesto izbornih predmeta iz dominantnog razloga koji se zove fond časova. Kada formirate specijalizovana odeljenja, onda možete na godinu-dve, pa i više računati relativno stabilan broj časova nedeljno za svakog nastavnika koji predaje u ovim odeljenjima. U slučaju izbornih predmeta ili drugih oblika rada ne postoji sigurnost da će odgovarajući predmet imati dovoljno učenika naredne godine. Kako u Srbiji postoje decenijski otpori osposobljavanju nastavnika da predaju dva ili više predmeta (a to značajno olakšava rad sa izbornim predmetima u drugim zemljama), uglavnom od strane fakulteta, to opcija izbornih predmeta nailazi na dodatne teškoće.

Ipak, ovakav model objašnjenja pun je rupa. Zainteresovanost pojedinih nastavnika ili direktora škola uz raspoloženje lokalne zajednice nije dovoljno. Neophodan je i pritisak spolja. Da li mislim na Ministarstvo prosvete? Ne. Šta god neki čitaoci ovog teksta očekivali, ja verujem da mnogo ljudi u vrhu državne obrazovne administracije (Ministarstvo prosvete, zavodi i druge specijalizovane institucije) iskreno žele da poboljšaju kvalitet rada u školama i da različitim promenama žele da smanje očiglednu raširenu apatiju među prosvetnim radnicima. Jednostavno, njima apsolutno ide u prilog da se promeni rašireno mišljenje o sunovratu obrazovanja, da nešto počne da se menja. Oni to ne mogu učiniti najočiglednijim mehanizmom – rastom plata, jer se odluke o platama donose na drugim mestima. Zato pokušavaju da stanje promene izmenama nastavnih programa, organizacije nastave, digitalizacijom, podizanjem kvaliteta udžbenika, raznim vrstama obuke nastavnika i sl. Negde to uspeva više, negde manje. Niti je tačno, niti je korektno tvrditi kako Ministarstvo svesno radi protiv interesa škola (a to se priča za sva ministarstva obrazovanja od kada postoje 1991, pa i ranije). Nisam pristalica teorija zavere. Jednostavno, nemoguće je da je to bilo čija namera. No, istina je u tome da je sistem vrlo komplikovan i da u njemu učestvuje veoma mnogo aktera bez dovoljne međusobne komunikacije i instrumenata = novca+stručnjaka.

Jedan od važnih spoljnih faktora u ovom procesu jeste interes fakulteta (ne univerziteta, jer kod nas postoje samo privatni univerziteti kao funkcionalne organizacije, dok su državni veoma labave asocijacije fakulteta, departmana, katedri, sve do nivoa nedodirljivih pojedinaca). Šta je interes fakulteta u formiranju specijalizovanih odeljenja? Jednostavno, to je borba za buduće studente u sistemu gde se pare od države dobijaju po glavi upisanog studenta. Veliki broj državnih (pre svega) fakulteta suočen je sa padom ili izvesnošću pada broja budućih studenata, a to se naročito odnosi na fakultete prirodnih i dela društvenih nauka gde diploma sve manje garantuje posao. Specijalizovana odeljenja koja nude specijalizovano i suženo obrazovanje neizostavno će olakšavati upis na srodne fakultete (istovremeno otežavajući upis na druge) i time povećavati izglede da će se postojeći fakulteti napuniti (studentima, tj. novcem). Zato od strane fakulteta imamo samo reči podrške, ali ne i ozbiljniju analizu i dobrih i loših strana ovakvog preoblikovanja gimnazija.

Šta je loše u tome što će deca od završetka osnovne škole (a neka čak i pre toga) u takvim odeljenjima imati olakšan pristup odgovarajućim fakultetima? Pa, postoje četiri realna problema.

Prvi je što u tom uzrastu ne postoji nikakav mehanizam objektivne i pouzdane procene intrističnih sklonosti i sposobnosti učenika za pojedine naučne discipline koje se sada uvode. Razvojni psiholozi odavno tvrde da je sasvim normalno da deca menjaju svoja interesovanja. Dobar deo dece će se pod značajnim uticajem roditelja opredeljivati za bilo koje „elitno“ odeljenje koje nudi dostupna škola, da bi bili upisani u elitno odeljenje. Često više opcija izbora i neće postojati – na primer, lokalna gimnazija nudi dva odeljenja društvenog smera, dva odeljenja prirodnog smera i jedno specijalizovano odeljenje hemičara, pa biraj! Naravno, tu decu nikako ne valja etiketirati da su talenti, jer to ne znamo, a i nije nimalo pedagoški.

Drugi problem jeste što je više nego izvesno da će deca u tim odeljenjima učiti sadržaje prosto prenete iz postojećih fakultetskih programa. A šta će onda učiti na fakultetu? Pa isto to i još ponešto. To se sada dešava u specijalizovanim matematičkim odeljenjima. Zar nije logično (i, pre svega, korisno za decu) da uče ono što neće učiti na fakultetu, a što će im koristiti u karijernom razvoju – na primer, još jedan ili dva strana jezika, opšte tehnike naučnog istraživanja, društvene izazove odgovarajuće naučne oblasti, napredne tehnike korišćenja interneta i računara, elemente klasičnih jezika itd.? Jeste logično, ali za tako nešto nemamo kvalifikovanih autora programa, niti su zatečeni nastavnici željni da uče bitno nove sadržaje. Budimo realni – u postojećim specijalizovanim matematičkim odeljenjima takozvani talentovani učenici uče jedan strani jezik, dok njihovi netalentovani drugovi iz prirodno-matematičkog smera uče dva strana jezika. To van svake sumnje smanjuje konkurentnost učenika za kasnije obrazovanje (naročito van Srbije). Zar ne deluje logično da bi za talentovanu decu bilo korisno da uče ne dva, nego i tri strana jezika? Da, ali interes dece nije uvek na prvom mestu…

Sledeći problem je ko će predavati u „odeljenjima za talente“. Po svemu sudeći, to će biti isti nastavnici koji predaju netalentima. Da li će biti obučavani za naprednije tehnike i metode rada? Teško, iz prostog razloga što trenutno nemamo škola koje rade po takvim programima, da bi se u tim školama mogli pronaći najuspešniji nastavnici, pa da oni prenose svoje znanje i iskustvo novim kolegama. Alternativa su profesori sa fakulteta, no, dozvolite mi da sada budem malo otrovniji, među njima je zastrašujuće malo onih koji umeju da predaju studentima na način na koji se to radi na dobrim univerzitetima u 21. veku u svetu, a kamoli da umeju da predaju bitno mlađima.

Najzad, imamo li tehničke uslove za specijalizovana odeljenja? I tu stojimo slabo. Za „napredni nivo“ rada u oblastima prirodnih nauka potrebni su dobro opremljeni kabineti. Fizika, hemija, geografija i biologija se ne mogu učiti iz računarskih simulacija i multimedija. Postojeći kabineti se decenijama ne opremaju, čitava Srbija nema nijednu profesionalnu ustanovu koja se bavi učilima i nastavnim sredstvima, pa je taj problem prepušten raspoloženju lokalnih sredina. Ukoliko se Ministarstvo opredeli da ozbiljno investira u opremanje kabineta, možda bi bilo bolje da to bude prvi korak, pa da se nakon toga upisuju prve generacije.

Naivni čitalac bi iz svega iznetog lako mogao zaključiti kako svi navedeni razlozi pokazuju da je autor protivnik formiranja specijalizovanih odeljenja. Ipak, prevariće se. Postoji jedan „argument nad argumentima“ koji me, nakon svega izrečenog, ipak navodi na uverenje da je osnivanje jednog broja ovih odeljenja „na brzinu“ bolje nego čekanje da se ispune različiti prethodni uslovi i ponovo razmisli o smislu svega. Radi se, naime, o neophodnosti da se pokuša poboljšati rad u školama za koje mnogi tvrde da su ispunjene „mrtvilom“, ustajalošću, neinventivnošću i odsustvom inicijative. Ipak su prošla vremena kada su promene u školama podrazumevale dugo vreme analiza, osmišljavanja, isprobavanja i postepene implementacije. Jednostavno, promene u nauci, tehnologiji, društvenim odnosima i vrednosnim opredeljenjima su postale toliko brze da ovaj stari recept ne može da funkcioniše. Nema vremena. Naročito kod nas gde je zaostatak veliki. Zato mi se čini da je bolje u jednom broju škola gde ima volje i želje isprobati čak i one modele za koje znamo da imaju dosta slabosti nego čekati da se okupe i usaglase razni stručnjaci. Suviše smo mala zemlja da imamo dovoljno osoba koje ozbiljno poznaju problematiku i koji žele da se angažuju da bismo to radili sistematski. Uvoz gotovih modela iz drugih uspešnijih zemalja nikada ne funkcioniše dobro, jer je čitav niz pratećih faktora različit. Zato, hajde da vidimo kako će se ovo primiti, gde će se pokazati poboljšanje u radu a gde ne, pa da idemo dalje.

Drage kolege nastavnici, ako ste već želeli ovakva odeljenja, radite pažljivo sa njima, ne budite pretenciozni i trudite se da ne uprskate stvar. Deco i roditelji – dobro razmislite i ne zalećite se. Od službenika u Ministarstvu i zavodima očekujem da ne razmišljaju samo kako da povladaju političarima već da krajnje savesno prate procese u školama i da pronalaze i okupljaju što veći broj kompetentnih i iskusnih ljudi koji mogu pružati dobre savete i procene i pomagati da se dođe do što boljih odluka. Pa, srećno sa novinama, držite se!

Autor je direktor Istraživačke stanice Petnica