Glas koji žmuri na lažna obećanja

Koliko glasača neće dati poverenje nekoj političkoj opciji ako sazna da su njeni najistaknutiji članovi proneverili sredstva iz budžeta, ako su ih obmanjivali ili ako nisu u zadatim rokovima, a koje su sami zadali, održali obećanja?

Ako uzmemo u obzir procenat izlaznosti na izbore koja je poslednjih godina negde između 50 i 60 procenata, kao i rezultate izbora onog dela građana koji ipak izađu na izbore, odgovor je – veoma malo.

Kada govorimo o obećanjima političara, a ovde pre svih mislim na one koji su na vlasti, ne sećam se da sam sa nekim ko ima pravo glasa razmenio mišljenje, a da se uopšte sa preciznošću sećao obećanja koja su na početku predizbornih kampanja data.

Podsetiću vas samo na jedan od najočiglednijih primera kada je u pitanju praćenje rada političara i kako oni koji su na vlasti beže od odgovornosti i veoma često izvrću činjenice.

Upitan za za rokove i budžet koji su vezani za projekat „Beograd na vodi“, a bez obzira što nije prisustvovao potpisivanju samog ugovora, Vučić je samouvereno pred novinarima izjavio sledeće: „Ja sam govorio o prvoj A fazi. Ima prva A, pa prva B faza, pa onda ima druga, pa druga A faza, pa druga B faza i tako dalje. Ja sam govorio o ova četiri objekta, dakle ta prva četiri objekta bi trebalo da budu završena u roku koji sam izgovorio.“

Očigledno je da glasači aktuelne vladajuće većine ovo ne proveravaju, jer da proveravaju oni ne bi ponovili glasanje na isti način. Sigurno bi došli do zaključka da najveći deo onoga što je obećano nije ni ispunjeno. Ili je možda razlog to što su u najvećoj meri potkupljeni? Koliko vredi glas koji žmuri na lažna obećanja?

Ne znam kako se formira tržišna cena jednog glasa, ali je ona različita. Na primer, u Smederevu se dele bonovi, a za jedan bon možete dobiti vešalicu u lepinji i sok. U Zemunu glas vredi oko hiljadu dinara, zavisno od toga kako ispregovarate.

Pitam se, da li se ljudi koji su prodali svoj glas nekada zapitali šta oni prodajom svog glasa zapravo prodaju? Pokušaću da odgovorim na ovo pitanje na sledeći način.

Grad Beograd raspolaže sa budžetom od oko 101 milijarde 966 miliona dinara. Ukoliko iznos godišnjeg budžeta pomnožimo sa četiri, s obzirom da mandat gradske vlasti traje četiri godine, dobijemo iznos od oko 407 milijardi dinara.

Sa druge strane, prema zvaničnim podacima u Beogradu živi, tj. ima prijavu boravka, jedan milion 620 hiljada i 650 građana sa pravom glasa.

Prostom podelom ova dva broja – ukupnog iznosa budžeta Grada Beograda u četvorogodišnjem periodu, sa ukupnim brojem glasača, dobije se podatak da jedan glasač daje svoje poverenje političarima da raspolažu sa 252 hiljade dinara iz budžeta.

Dakle, neko ko je prodao svoj glas za hiljadu ili dve hiljade dinara, pljeskavicu, pakovanje brašna ili ulja je kupcu glasa omogućio da bez bilo kakve dalje provere raspolaže sa delom budžeta od 252 hiljade dinara, a ukupno sa oko 407 milijardi dinara u periodu od četiri godine u Gradu Beogradu.

Računica je ista i ako se odlučite da ne izađete na glasanje. Vaš glas ima toliku moć izašli na birališta ili ne.

Pitam se na kraju, ko je više odgovoran što nas vode ljudi kojima prolaze opravdanja kao što su „niste me razumeli to je faza jedan A, a ima i dva A“? Ovi koji svoj glas prodaju ili ovi koji uopšte ne izađu na birališta, pa nam ovi koji glas prodaju za bon, paket namirnica, „crvenu“ ili kakvu god drugu mizeriju kroje kako će se i na koji način raspolagati sa našim zajedničkim novcima?

Možda će neko reći „nemam za koga da glasam, svi su isti, zašto da glasam?“. To je upravo ono što vlast želi da verujete, da su svi isti i da se ništa ne može promeniti. Dokle god pristojni ljudi veruju da se ne može ništa promeniti, o njihovim životima odlučivaće oni koji su glasove kupili za pljeskavicu.

Autor je odbornik Dosta je bilo u Skupštini GO Zemun