Glasači SNS kao ljudi-baterije Vučevog matriksa

Opšte je mesto da je Vučić još 2012.godine zaplesao stidljivi menuet sa EU i da svoju vladavinu produžava pažljivo isplaniranim koracima. Po uvežbanoj koreogafiji, igra ne prestaje sve dok se ne stavi završni potpis na kosovsku menicu. Poluzagrljeni partneri u tom plesu drže dovoljnu distancu da ne sapletu jedan drugog. Nikakvog fizičkog dodira tu nema, ljubavi još manje.

Ali, ako su Brisel i Berlin anoda, a Moskva i Peking katoda Vučićevog akumulatora, šta je pogonsko gorivo koje on već sedmu godinu ubrizgava u svoje zahuktale turbine?

Istraživanje pokazuje da više od polovine glasača SNS-a ima osnovno i niže obrazovanje, da se informišu preko Pinka i da su većinski opredeljeni za članstvo u Evroazijskoj uniji.

Glasači SNS-a su kao ljudi-baterije u Vučićevom matriksu. NJihov um je zarobljen u ružičasto obojenom virtuelnom svetu, dok njihovo telo koriste kao robovsku snagu, na kojoj počiva njihov sadistički svet.
Na stepenici znad njih su članovi partije, agenti robovlasničkog/kompjuterskog programa koji imaju zadatak da se stvore na markiranom mestu na kojem je centrala detektovala problem. Oni svojim „super-moćima“ efikasno deletuju registrovane greške sistema. Sva „štucanja“ programa u vidu neupodobljenih, opozicionih mesnih zajednica (Begeč), opština (Paraćin) ili gradova (Šabac) mogu ozbiljno da ugroze realnost nametnute fikcije i dekodiraju zečju rupu. Kao što Neo/Anderson vidi istu mačku kako dva puta prolazi pored njega, tako i matriks robovi mogu da posumnjaju u „stvarnost“ koja im se preko optičkog kabla ili nacionalne frekvencije instalira u korteks. Sumnja stvara pitanja, pitanja traže odgovore, odgovori mogu da vode u zabunu, a zabuna može da preraste u bunu!

U armiji zarobljenih umova postoji podkategorija ljudi koji su svesno progutali plavu pilulu, sračunato sebe lišili spoznaje realnog sveta i dobrovoljno se priključili programerima. Oni su zaigrali ulogu Cypher/Reagana, slabića koji izdaje svoje saborce i prelazi na drugu stranu očekujući zasluženu nagradu. Iako znaju da zalogaj bifteka koji im Vučić nudi zapravo ne postoji, da je obmana u kojoj učestvuju postala i njihov zločin, ubedili su sebe da je neznanje blagoslovi jednim gutljajem su prali i ruke i savest. Agenti će već srediti da se ne sećaju ničega iz svoje ružne prošlosti, sprečiće bilo koga da ih na to podseća, dok će im arhitekta zla obezbediti željeno bogatstvo i nedostajuća društvena priznanja.
Na sreću, nijedan od tih renegata nije imao ulaznu šifru koja bi uništila Zion. Rat slobodnih ljudi i mašina se nastavlja svake subote.

Iako glasanje za Vučića nije racionalna, već dominantno emocionalna i nesvesna kategorija, razumno je postaviti pitanje- „zašto bi neko ko je 2012.godine glasao za njega, ponovio tu grešku?“.

Svi totalitarni režimi počivaju na mantri o ekonomskom čudu i „zlatnom dobu“. Vučić obilato koristi medijski prostor da preplavi javnost zbunjujućim ciframa posle kojih omađijani građanin ne vidi prazninu u svom novčaniku, minus na tekućem računu i neizdrživi život na rate, već zeleni niz brojeva matriksovog programa koji ga hipnotiše i anestezira.

Kako tim ljudima sa uronjenom utičnicom u potiljak objasniti da je rast BDP-a pre ekonomske krize bio, sada nedostižnih, 6% godišnje, a da smo danas u vreme globalne pozitivne konjukture zabetonirani na mizernih 2%? Te turbulentne 2009.godine kada smo pali za 3,1%, ( brojka kojom Vučić etiketira Cvetkovićevu vladu), Hrvatska je zabeležila pad od 7,4%, Rumunija 7,1%, a Madjarska 6,6%. Danas je njihov rast gotovo neuhvatljiv, dok je naš BDP uporediv samo sa državama koje su ili u tranziciji ili su protekciono dobile punopravno članstvo u EU.

Populisti u stabilokratijama moraju da drže nacionalni barjak visoko. Ne samo zbog simbolike, već kao zavesu kojom prikrivaju haos. Vučić je svestan da nijedan srpski vladar ne može da donosi odluke vezane za Kosmet van nacionalnog konsenzusa. Pošto je nesposoban da svoje konačno rešenje nametne kao prihvatljivo, on svoju poziciju pokušava da učvrsti stigmatizacijom prethodnika. Beskrupulozna propaganda pokušava da u zaborav otera činjenice da je Kosovo, uz Vučićev blagoslov, dobilo sve unutrašnje atribute državne nezavisnosti. Sever je postao integrativni deo kosovskog političkog sistema, manjinske zajednice su uključene u rad centralnih organa ulaskom Srpske liste u Haradinajevu vladu, a formiranje vojske Kosova je betonski pokrov za humku pod kojom počiva rezolucija 1244.
Ko se još seća onog besa u Beogradu i Mitrovici prema izdajničkoj politici Borisa i Borka? Danas Priština uvodi carine, zabranjuje ulazak srpskim zvaničnicima, hapsi Srbe na Severu i briše granicu na Prokletijama. Vođini jastrebovi za to vreme promovišu ratne zločince u heroje, militarizuju društvo reprizom devedesetih i divinizuju heroje sa Košara.

NJihov bulevar u Beogradu je paradigma naprednjačkog besmisla i kukavičluka. Da smo pobedili kao što tvrde, da nisu poginuli uzalud kao što jesu, da nisu trampili najskuplju srpsku reč za kvadrate novobeogradskih nekretnina kao što poriču, tim termopilskim junacima bismo, zaluženo i sa punim pijetetom, posvetili bulevar u Prištini, Prizrenu ili Orahovcu, a ne u prestonici-utočištu svih lažnih patriota, od Knina do Ibra.

Vučić polako počinje da govori o budućnosti kao o apstraktnom periodu na koji više neće moći da utiče. Vreme ja da u našem Zionu počne sa radom fabrika crvenih pilula.

Autor je član Glavnog odbora Demokratske stranke