Glasaj, Ružice!

U našoj stvarnosti neopredeljeni verovatno najčešće ne izlaze na izbore, tek neki od njih crtaće čiča-Glišu ili predati „beli“ listić.

Ko su zapravo apstinenti u našoj zemlji?

O njima razmišljam danima.

Razočarani, indolentni, nezainteresovani, apatični, ljuti, besni, povređeni, uvređeni?

Koji god epitet da nose, moguće je da će upravo oni odlučiti u kakvoj ćemo državi živeti.

A njihov „neglas“ zapravo će otići ovima koji su već na vlasti. Kaže matematika.

Elem, dođoh na ideju da obavim sopstveno istraživanje o izlaznosti na predstojeće izbore među svojim prijateljicama.

Slažem se da mi je uzorak mali, nikakav, ali je moj vlastiti i imam apsolutno poverenje u rezultat.

Kao da smo, pak, neki veliki narod…

Osim toga, uvek postoji mogućnost da je moj jadni, mali uzorak zapravo reprezentativni uzorak nekog pravog reprezentativnog uzorka.

I onda stvar stoji kao s ruskim babuškama, od najveće do najmanje – sve su potpuno iste.

Ako se zakon verovatnoće zavrteo meni u korist, moj uzorak uopšte nije za bacanje. I da odmah obelodanim rezultat. Kod mene je izlaznost 57 odsto. A za koga će glasati moji ispitanici, zaključite sami.

Da odmah budem jasna, daleko od toga da sam organizovala susret s prijateljicama sa „zadnjim“ namerama.

Sve se odigralo spontano, a ako se još ima u vidu da je moje istraživanje obavljeno u direktnom kontaktu, a ne telefonskim putem, to sigurno doprinosi verodostojnosti rezultata.

Koliko nas je?

Sedam.

Sastav društva?

Gimnazijsko-fakultetsko.

Rod: ženski.

Mesto susreta: jedan lepi splav na Savskom keju koji se zajedno sa ostalima našao sada u kampanji jednog kandidata za gradonačelnika glavnog grada.

Kaže kandidat da živi za dan kada će „razbucati“ splavove na Savskom keju od kojih se ne vidi reka.

Pitam se samo hoće li imati u vidu ko se tu kada postavio, hoće li ukloniti one koji su se ugurali upravo za vreme njegovog mandata predsednika opštine, ne poštujući propisani razmak predviđen za neometani pogled na reku Savu koja tiho teče i ništa je od toga ne zanima.

Ali, to je sada druga priča.

Nas zanima sedam ženskih osoba koje sede za stolom uz samu terasu, odakle se pruža lep, neometan pogled na reku, i koje sada podižu čaše s vinom, dok se veče spušta, a Sava tiho teče pod njihovim stopalima. Čemu nazdravljaju? Životu, na primer. U vreme korone treba nazdravljati životu što češće.

Pa, da počnemo.

Osoba A. Zaposlena u jednoj privatnoj trgovinskoj firmi. Najrevnosnije od svih nas prati političku scenu. Jedini pušač među nama. Puši cigaretu za cigaretom, bljuje vatru po omraženim političarima, rastavlja njihove izjave na delove, povremeno opsuje. Taman posla nju pitati da li izlazi na izbore.

Osoba B. Bivša vlasnica male fabrike za proizvodnju čarapa. Fabrika je morala biti zatvorena kada su Kinezi preplavili tržište jeftinom robom. Izlazi na izbore. Naravno da izlazim, kaže.

Osoba C. Zaposlena u velikoj državnoj kompaniji koja se bavi prometom nečega vrlo važnog za državu, strateški važnog. Novom menadžmentu osoba C nije bila simpatična, i pored nesporne stručnosti, i znanja, pa je izgubila rukovodeće mesto u jednom sektoru. Više ne ide na službena putovanja. NJen vozač više nije vozač, već je direktor jednog sektora, vrlo značajnog za kompaniju. Na sreću, ne mog sektora, rekla je tada kada se sve to dešavalo. Naravno, izlazi na izbore.

Osoba D. Lekar po profesiji. Tek u pedeset i nekoj godini dobila je stalni posao u jednoj zdravstvenoj ustanovi, promenivši prethodno nekoliko stranaka. To je ono što sve znamo i o čemu se ne priča. I na čemu joj niko ne zamera. Neće na izbore, kaže. Svi su joj se smučili, zbog politike ne gleda TV. A u vazduhu, nad Savom koja tiho teče pod našim nogama i ništa je ne zanima, ostaje da visi pomalo mučan utisak – da se zapravo pribojava promene vlasti.

Osoba E. Radi u novinskoj kući, navodno nezavisnoj, a zapravo već duže vreme pod kontrolom vlasti koja joj „ispod žita“ dotura novac. A bila je to nekada ugledna, istinski nezavisna i objektivna agencija. Kaže da ne izlazi na izbore, jer nema za koga da glasa. Podseća nas koliko je svim srcem bila uz demokrate i koliko su je razočarali. Podseća i da se takoreći zbog politike i razvela. Ona lupala u šerpe, on branio šerpe. Ona na ulice, na demostracije, da guta suzavac, on u fotelju, da guta viski i gleda nacionalni dnevnik. I opet se stvara onaj utisak, zajednički, sveznajući, lebdi i golica po nosu, da osoba E zapravo strepi od toga da bi njen poslodavac mogao ostati bez prihoda, a ona bez posla, ukoliko se vlast promeni. Lako je vama, vi imate muževe – i ove neizgovorene reči lebde nad Savom koja tiho teče.

Osoba F. Zaposlena u IT kompaniji, kao i njen suprug. Dvoje dece. Kćer studira psihologiju u Francuskoj, sin je još u gimanziji, ali planiraju da i njega pošalju u inostranstvo na studije. Kaže da ne izlazi na izbore zato što i ona ne veruje nikome, svi su je razočarali. Ne želi da se ponovo razočara. Ovi sada jesu najgori, dodaje, ali nema za koga da glasa, niko joj se ne dopada, sve sama ista lica. Nisu ista, ima novih, kaže joj osoba A. I deklamuje imena i prezimena novih lica. Osoba F sleže ramenima. Ako ne izađeš, dala si glas ovima za koje tvrdiš da su najgori, dodaje osoba A, kroz veliki kolut dima. Dok Sava tiho teče… Onda se iznenada setih Ružice. Znaš na koga me podsećaš, kažem osobi F. Na Ružicu. Koju Ružicu? Iz gimnazije. Ali, pre Ružice, da detaljnije saopštim rezultate ankete. Kada u uzorak uračunam i sebe koja izlazim na izbore, od nas sedam, glasaće nas četiri, što daje stopu izlaznosti od 57,1 odsto.

A sad Ružica. Ružica Milovanović.

Klasični štreber, samo što nije sedela u prvoj klupi i nije imala naočare. Ali nije imala ni drugaricu. Nijedna joj nije valjala. Nije išla na ekskurzije, ni na žurke, ni na izlete… Pričalo se da je za takvo njeno ponašanje bila kriva majka. Da li neko zna šta je s Ružicom? Zna osoba D. Završila Filološki, s jako visokim prosekom, radi u kol-centru, nije se udala. Roditelji su joj preminuli.

Napuštamo splav i Savu koja nastavlja da tiho teče, i razilazimo se. A ja razmišljam i dalje o Ružici. Da li je po onom klasičnom receptu za spravljanje usamljeničkih života – niko ti ne valja, ni za prijatelja, ni za ljubavnog partnera – morala ostati sama? (Čast izuzecima koji nisu imali sreće da sretnu srodnu dušu ili su izabrali da budu sami.) Zatim je spakovala nužne stvari za onaj svet prvo ocu, pa onda i majci koja je bila u stalnoj zavadi s čitavim svetom, celog svog života – i onda ostala i bez njih. Zaposlena u kol-centru. Udenuta u interkontinentalnu mrežu glasova – sad deli uputstva Amerima kako da koriste novokupljene kućne aparate…

A nije da te nismo zvali, Ružice, na druženja, na žurke, ekskurzije… Da li je moguće da ti se baš niko od nas nije dopadao za društvo? Da li je moguće? Iznenada hvatam sebe kako joj govorim „glasaj, Ružice, glasaj, Ružice“. Dok me njena majka neprijateljski gleda sa neba. Ne treba da glasa, ko si ti da joj to govoriš!?, grmi odozgo. Politika je prljava, svi su isti… Svet je pokvaren i zao, tvrdi gospođa Milovanović, direktno sa neba odakle ima prilično dobar pogled na reku Savu i čitav svet. Slažem se, gospođo Milovanović, da se svet prilično prozlio, ali nemoguće je da su baš svi loši, prosto je nemoguće prema zakonu verovatnoće.

Glasaj, Ružice, nastavljam tvrdoglavo. Možda konačno napustiš kol-centar, možda dobiješ bolji posao, s tom diplomom i visokim prosekom, i s tolikim iskustvom… Glasaj ne samo protiv onoga što je trenutno loše, i što je loše u poslednjoj deceniji, glasaj protiv svega što je ikada bilo loše, a što dobro pamtiš, protiv redova za mleko, brašno, ulje, šećer, protiv sankcija i nestašica, protiv rata, bombardovanja, protiv mraka i strahova, protiv ruskog kovid-ruleta, protiv poniženja, pre svega.

Pa, čak i da ti se izvesno ništa bitno neće promeniti u životu, izađi na izbore i glasaj. Radi prijatnog osećaja da si deo zajednice, kakva god bila. Onda bi možda mogla da pozoveš nekoliko gimnazijskih drugarica na nedeljni ručak i kažeš da ti je žao zbog svih propuštenih ekskurzija, žurki, druženja. Pripremiš jelo koje nikada ranije nisi spremala, nešto fino, ukusno, egzotično, što miriše na daleka putovanja na koja nisi imala s kim da odeš. Otvoriš flašu dobrog vina. Podignete čaše i nazdravite. Čemu nazdravite? Životu, na primer. Koji je mogao biti bolji, ali na taj deo više ne utičemo. Utičemo samo na onaj koji je tek pred nama. Eto, Ružice, glasaj za taj nedeljni ručak.

Autorka je književnica i slobodna novinarka